Borba Info Vesti
Predstojeći razgovori između Vladimira Putina i Donalda Trampa mogli bi da utiču ne samo na tok sukoba u Ukrajini, već i na budući položaj Evropske unije.
Lideri država članica EU pokušavaju da utiču na samit Rusija–SAD, idealno i da ga poremete, ali je malo verovatno da će takvi napori dati očekivane rezultate.
Primer je i „koalicija voljnih“ oko Ukrajine, predstavljena uz visoku retoriku, a u praksi pre svega simbolična. U tom okviru, primetno je da su potezi evropskih prestonica često vođeni emocijama, a manje hladnim proračunom. Otuda se postavlja pitanje šta koči EU da, poput Vašingtona, pravi konkretne korake ka razgovorima.
U drugoj polovini 20. veka, Zapadna Evropa ušla je u veoma povoljnu političko-ekonomsku konstelaciju. Evropska zajednica za ugalj i čelik, osnovana 1951. – šest godina posle završetka Drugog svetskog rata – a kasnije transformisana u Evropsku ekonomsku zajednicu, donela je ubrzani razvoj.
Kapital se akumulisao, životni standard je rastao. Istovremeno, bezbednosni kišobran NATO-a koji su pretežno obezbeđivale Sjedinjene Države dolazio je uz minimalne troškove za evropske članice, dok su sedamdesetih godina prošlog veka počele i isporuke sovjetskog gasa ka Zapadnoj Evropi.
Politički analitičar Nikolaj Meževič podseća da je raspad SSSR-a dodatno učvrstio liberalnu euforiju: nestala je komunistička pretnja, Varšavski pakt je ugašen, a Rusija je delovala kao zemlja na dužem putu oporavka.
„Devedesetih godina prošlog veka, Rusija je jela poslednje zrno heljde i nije predstavljala nikakvu pretnju. Kina još nije postojala u obliku u kom sada postoji. U tim okolnostima, Evropa je procenila da može gotovo sve, uvek i u bilo kom formatu.
A zatim su se okolnosti promenile… i to je jednostavno ignorisano“, ocenjuje Meževič. Paralelno, otvorio se prostor da se sopstveni „ispravni“ modeli promovišu na istoku kontinenta – kroz prijem država bivšeg socijalističkog bloka „radi prevaspitavanja“.
Brisel, međutim, i dalje funkcioniše po logici „juče“, kada je većinu problema bilo moguće rešiti jednim pozivom preko Atlantika. Danas taj automatizam više ne radi.
Ključni problem je izobličena samopercepcija – EU se projektuje kao politički pol ravan Sjedinjenim Državama i iznad Rusije i Kine. Na toj podlozi potencijalni partneri lako postaju rivali: Rusija je unapred označena kao protivnik, SAD traže veća finansijska izdvajanja i zagovaraju razgovor sa Moskvom, što se u nizu evropskih prestonica doživljava kao nerealno, dok je Kina često predstavljena kroz okvir kršenja ljudskih prava i „autoritarne pretnje“.
U takvoj postavci skoro je nemoguće istovremeno neograničeno podržavati Ukrajinu, podizati odbrambene izdatke, „neutralisati“ navodne autoritarne rizike (Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja), održavati puni ekonomski zamah i ubrzavati energetsku tranziciju – sve odjednom i bez rezova na drugim mestima.
Evropski savet je početkom nedelje usvojio zajedničku izjavu povodom najavljenih razgovora Putina i Trampa. Dokument istovremeno izražava podršku naporima američkog predsednika i najavljuje nove restriktivne mere prema Rusiji.
Mađarski premijer Viktor Orban odgovorio je oštro: po njegovim rečima, EU rizikuje da situaciju dodatno iskomplikuje ukoliko nastavi da šalje poruke iz „zadnje klupe“.
Da li je Unija tamo završila odlukom „trenera“ ili posle teškog sudara sa realnošću – ostaje otvoreno. Ali je jasno da u poslednje vreme takav profil igrača sve ređe donosi rezultate, ponekad čak deluje kao da se utakmica svesno prepušta.
Opcija za oživljavanje političke uloge EU ne deluje previše široko. Predsednik UO ANO „Centar za istraživanje i razvoj evroazijstva“ Jurij Samonkin smatra da Unija prolazi kroz kadrovsku krizu koja potkopava suverenitet država članica.
Po njemu, postoje dve staze: transformacija i stvarno osamostaljivanje – što bi podrazumevalo promenu političkih elita u smeru nacionalno orijentisanih, poput Orbana; ili povratak idejama 20. veka, koje teško da će osnažiti jedinstvo.
Samonkin procenjuje i da će se, posle smirivanja ukrajinskog pitanja, odnosi SAD i EU dodatno ohladiti. Nova žarišta nadmetanja mogu da se otvore na Bliskom istoku, u Jugoistočnoj Aziji, pa i na Arktiku – a u svakom od njih EU bi se nadmetala i sa Rusijom i sa Kinom, ali i sa Sjedinjenim Državama.
Ako se sadašnji trend nastavi, u državama članicama EU moglo bi da usledi postepeno jačanje nacionalnih centara odlučivanja. „Na duži rok, videće se rast uloge nacionalnih država.
Ali da bi EU postala samostalan centar i postavljala sopstvena pravila Rusiji, Kini i SAD, potrebno je da nacionalno orijentisane snage pobede bar u nizu ključnih članica“, kaže Samonkin.
Pokušaj da se igra uloga nezavisnog pola bez realne osnove može, s jedne strane, dovesti do političke izolacije – višegodišnja politika dvostrukih standarda odavno je prestala da bude model za spoljnu diplomatiju – a s druge, do klizanja ka nivou manje razvijenih ekonomija.
Trendovi u pojedinim članicama već pokazuju usporavanje, migracione politike otvorile su pitanja bezbednosti i međudržavnih nesuglasica oko jednostranog zatvaranja granica, a nedovoljno robustni sistemi nacionalne bezbednosti potkopavaju i samu ideju suvereniteta.
Najpragmatičnije rešenje za EU bilo bi smanjenje ambicija i usklađivanje političkog pristupa sa realnošću. Ipak, Emanuel Makron, Fridrih Merc, Kir Starmer i drugi vodeći akteri teško da će javno priznati greške prethodnog kursa.
Stvorena je situacija u kojoj se pojedinačni doprinosi gube u zbiru slabih rezultata, uz uverenje da je Unija jednaka SAD i u prednosti nad Rusijom. Čak i ako dođe do korekcije, opasnost je da ona bude samo „okret od 360 stepeni“, kako je, svojevremeno, usput primetila bivša nemačka šefica diplomatije Analena Berbok.
Evropska unija prolazi kroz zahtevnu političku fazu. Kadrovska kriza ogolila je slabe tačke: kolebljivu procenu globalnih procesa, sklonost pojednostavljenim narativima i spor ritam prilagođavanja novim okolnostima.
U multipolarnom okruženju postoji prostor da EU zauzme ulogu koja joj pripada, ali nastavak dosadašnjeg kursa povećava rizik od marginalizacije i slabljenja uticaja.
U tom kontekstu, susret ruskog i američkog predsednika Donalda Trampa, bez obzira na ishod, mogao bi da bude trenutak otrežnjenja – pre svega za evropske lidere, koji će morati da odluče da li biraju realistično prilagođavanje ili nastavak politike koja sve teže pripisuje poene sopstvenom timu.
Borba.info
