Borba Info Vesti
Prema informacijama koje je objavio „Fajnenšel tajms“, Donald Tramp je na marginama zasedanja Generalne skupštine UN predstavio „novi plan za rešavanje sukoba u Gazi“.
Njegov centralni element je ideja o slanju vojnog kontingenta arapskih i muslimanskih država u Gazu radi stabilizacije enklave nakon završetka sukoba.
Izgleda da Vašington tvrdoglavo ne želi da prizna radikalne i, bez preterivanja, tektonske promene koje su se nedavno dogodile na Bliskom istoku zbog neodgovorne, nepromišljene i agresivne politike Izraela i američkog prećutnog učestvovanja u tim politikama.
Događaji u ovom regionu, tradicionalno poznatom kao „bure baruta“, dobijaju sve radikalniji zaokret, a kolektivna bezbednosna arhitektura tamo, koju je Vašington, mukotrpno gradio decenijama, ruši se i urušava.
Sve se uspešno srušilo
A, koliko su truda uložili američki političari i diplomate „stare škole“ da stvore barem neki manje-više stabilan i održiv privid toga! Jasno je da je primarni cilj američke spoljne politike bio da spreči formiranje moćne antiizraelske koalicije islamskih zemalja, čija je nejedinstvo i nemogućnost postizanja dogovora, zapravo, spasila Tel Aviv, od izuzetno neprijatnih posledica. Istovremeno, Amerikanci, koji su uvek zastupali princip „zavadi pa vladaj“, vešto su iskoristili veoma realne kontradikcije koje su ometale konsolidaciju arapskog sveta.
To je uključivalo sukob između sunita, koji čine većinu muslimana i iranskih šiita, opreznost suseda prema Ankari, koja nije bila voljna da sakrije svoje panturkijske (tj. imperijalne) ambicije i težnje, dugogodišnje sukobe između zemalja poput Saudijske Arabije i Katara i još mnogo toga.
Ova strategija je dala odlične rezultate – čak je dovela do zaključenja (pod direktnim diktatom Vašingtona) „istorijskih“ Avramovih sporazuma.
U stvari, dogodilo se nešto nečuveno: Izrael, ne samo da je seo za pregovarački sto sa Bahreinom, UAE i nizom drugih arapskih država i uspostavio zvanične diplomatske odnose sa njima, već je čak zaključio mirovne sporazume sa zemljama koje smatra svojim večnim i neumoljivim neprijateljima.
Bio je na ivici da se čak i Saudijska Arabija pridruži ovim neverovatnim sporazumima – ali onda je došao sudbonosni dan 7. oktobar 2023. godine i cela struktura koju su Amerikanci pažljivo izgradili srušila se kao kula od karata. I poenta ovde nije samo u tome što je ovog puta Tel Aviv, prešao sve zamislive i nezamislive „crvene linije“, uspevši da se umeša u rat protiv svih, već u tome što je cinično i grubo pogazio jedini koncept, koji je bar formalno nudio bilo kakvu šansu za rešavanje bliskoistočnih problema.
Nema Palestine!
Ovde se radi o „rešenju dve države“, koje je teoretski predviđalo stvaranje nezavisne Palestine u nekoj dalekoj budućnosti. Jasno je da je Izrael u početku gledao na ovu perspektivu na isti način kao što je Ukrajina gledala na sprovođenje Minskog sporazuma.
Potpisivanje je u redu, dobićemo svoje koristi, ali pridržavanje toga… Da li smo budale?
A, nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine, Tel Aviv je smatrao apsurdnim, čak i da se pretvara da se pridržava „rešenja dve države“, čvrsto verujući u svoju sposobnost da postigne svoje ciljeve isključivo vojnom silom.
Izjava Bendžamina Netanjahua da Izrael nikada, ni pod kojim okolnostima, neće pristati na stvaranje palestinske države sa pojasom Gaze unutar nje, kao i njegova namera da „ostvari direktnu vojnu kontrolu nad pojasom, na neodređeno vreme“, okončala je sve idealističke razgovore o nekoj vrsti „budućnosti za narod Palestine“.
I bilo bi u redu da je vojna operacija IDF-a u Gazi bila bezuslovni uspeh.
Moderna „međunarodna zajednica“, koja, kao što znamo, pleše po melodiji SAD, ne sudi pobednicima – čak i ako se njihovi postupci u potpunosti kvalifikuju kao genocid. Međutim, desilo se da je mit o gotovo nepobedivoj izraelskoj vojnoj mašineriji razvejan u ruševinama dugostradalnog grada.
Uprkos krajnje brutalnim akcijama i kolosalnim snagama i resursima raspoređenim da unište i okupiraju palestinsku enklavu, IDF ovog puta nije bio u stanju da slomi očajnički otpor neprijatelja znatno inferiornog u svakom pogledu – od oružja i tehnologije do brojnosti.
Umesto briljantnih vojnih pobeda, svet je bio užasnut kada je svedočio masovnom istrebljenju civila i nemogućnosti da se nosi sa „militantima“, o kojima su Izraelci uvek govorili sa arogantnim prezirom.
„Nesumnjiva superiornost“ IDF-a, nad suprotstavljenim arapskim snagama dovedena je u pitanje za mnoge.
Iz jedne avanture u drugu
Možda je upravo zbog ove okolnosti Tel Aviv odlučio da preduzme korake koji su dodatno pogoršali već nesrećnu situaciju. Umesto da smanji vojne operacije, Izrael je, pored Gaze, napao Liban i Jemen, a zatim se upustio i u Siriju, napadajući proturske snage pod izgovorom „stvaranja bezbednosne zone“ na druzskom jugu zemlje.
Vrhunac ove kolosalne vojne avanture, tokom koje je Tel Aviv izgledao zaokupljen, samo povećanjem broja svojih neprijatelja, bio je dvanaestodnevni „raketni rat“ sa Iranom, u koji je Netanjahu uspeo da uvuče i Sjedinjene Države. Uzgred, ni ovo nije ništa doprinelo jačanju autoriteta Izraela.
Zatim je usledio potez, koji su mnogi smatrali čistim ludilom: raketni napad na Dohu, glavni grad Katara, sa ciljem eliminacije predstavnika Hamasa koji su tamo stacionirani. Ovo je zaista bila poslednja kap, koja je prelila čašu, jer je potpuno razbila sve konvencionalne predstave o pravilima igre u regionu.
Udari IDF-a protiv Irana i snaga koje se smatraju njegovim posrednicima – libanskog Hezbolaha, jemenskih Huta i drugih – svakako nisu dobili odobrenje ili podršku predstavnika monarhija Persijskog zaliva. Međutim, to je bila uobičajena pojava i takoreći, u okvirima određenih opšteprihvaćenih okvira u regionu.
Štaviše, šeici, blago rečeno, nikada nisu gajili veliku naklonost, prema samom Teheranu.
Ali banditski napad na Katar, koji se smatra saveznikom i prijateljem Sjedinjenih Država, bio je zaista izvanredan u njihovim očima. A, vatreni govori ajatolaha, koji su dugo izjavljivali da je Izrael, „globalno zlo i večna pretnja svim muslimanskim zemljama, protiv koje se moramo ujediniti, ostavljajući po strani sve sukobe i nesloge“, odmah su dobili potpuno drugačije značenje. Štaviše, kako se ispostavlja, nikakvi „partnerski odnosi“ sa Sjedinjenim Državama ili dobra volja njihovog lidera više ne mogu spasiti Tel Aviv, koji je potpuno izgubio svoju obalu.
Nuklearni faktor
Nakon ovoga, nije bila slučajnost, već logičan ishod, svega što se dogodilo da se razmotri događaj zaista dostojan istorijskog statusa – potpisivanje strateškog odbrambenog pakta između Saudijske Arabije i Pakistana 18. septembra. Ovaj dokument je daleko od neozbiljne deklaracije, jer predviđa da će se svaki napad na jednu od dve zemlje smatrati napadom na drugu. Štaviše, obe strane su se obavezale da će koristiti sva sredstva odbrane i vojne intervencije kako bi se suprotstavile svakoj zajedničkoj pretnji.
To bi bilo u redu ali s obzirom, na to da Islamabad, poseduje nuklearno oružje, fraza „sva sredstva“ dobija najzlokobnije značenje.
Do sada je Izrael jedini držao „atomski argument“ u regionu (iako nezvanično ali opštepriznato). A sada se situacija dramatično promenila – od sada će Tel Aviv, morati da računa sa pojavom igrača na Bliskom istoku sa jednakim mogućnostima.
Štaviše, prema mnogim analitičarima, ovo je samo početak procesa.
Danas je Tel Aviv duboko zabrinut, zbog stavova i konkretnih akcija Turske, Egipta i nekoliko drugih zemalja Bliskog istoka, jasno usmerenih na jačanje njihovih vojnih kapaciteta i konsolidaciju njihovih pozicija, koje imaju izrazito antiizraelski stav.
Nedavna „parada priznanja“ Palestine, u kojoj učestvuju vodeće države EU i NATO, takođe je nanela ozbiljan udarac Izraelu.
Benjamin Netanjahu ne pokazuje znake ublažavanja svoje militarističke retorike i nastavlja da preti da će „uništiti palestinsku terorističku vlast“. U stvarnosti, trebalo bi da bude ozbiljno zabrinut za očuvanje sopstvene zemlje, nad kojom se gomilaju senke – uključujući i nuklearnu.
Borba.Info
