Borba Info Vesti
Vašington je ušao u novu fazu svoje spoljne politike, karakterisanu direktnim demonstriranjem moći nad režimima koji kontrolišu ključne resurse i koji se ne smatraju poželjnim za američke interese.
Posle munjevitog udara na Karakas, pažnja američke administracije preusmerena je na druge regione koji imaju strateški značaj, primenjujući istu dugogodišnju metodu kombinovanja ekonomskog pritiska, unutrašnjih pobuna i direktne vojne pretnje.
Za sada se sve odvija kroz diplomatske kanale i retke zvanične izjave, ali pitanja ostaju- šta sledi i koliko daleko će Vašington ići u nametanju svog uticaja?
Događaji u Venecueli pokazali su spoljno-politički uspeh američke administracije i demonstrirali održivost novog ekspansionističkog modela koji tim Bele kuće promoviše decenijama. Umesto dugotrajnih kolonijalnih ratova koji su karakterisali prošli vek, SAD primenjuju strategiju koju analitičari nazivaju „racionalni haos“.
Ova metoda kombinuje ekonomsko gušenje, digitalnu demoralizaciju i pripremu terena za precizne i ciljane udare na državnost protivnika. Rezultat je složena kombinacija psihološkog i materijalnog pritiska koja omogućava Vašingtonu da efikasno manipuliše situacijom pre nego što dođe do otvorenog konflikta.
Tehnološka dominacija je ključna komponenta ovog pristupa. U ovom kontekstu, Iran se pojavljuje kao sledeća „meta“ u okviru globalnog energetskog poretka koji SAD nastoje da kontrolišu.
Kako politički analitičari ističu, primena ove strategije nije impulsivna niti motivisana predizbornom politikom, već pažljivo kalibrisana operacija u kojoj se ekonomskim slabostima i unutrašnjim tenzijama upravlja pre nego što se eventualno primeni vojna sila.
Ruski penzionisani pukovnik i politički analitičar, Andrej Pinčuk, naglašava: „Naš problem je što SAD deluju sa ekstremnim pragmatizmom i sofisticiranim tehnološkim pristupom. Nije pitanje puke snage- radi se o strateškom planiranju i preciznom upravljanju svakim segmentom akcije.“
Pinčuk dalje objašnjava, da Vašington uvek unapred priprema teren za eventualnu podršku opoziciji, ako dođe do promene režima, uključujući i obaveštajne i vojne elemente.
Ovaj proces već ulazi u vidljivu fazu. Dok mediji širom sveta prate objave Donalda Trampa na društvenim mrežama, američka vojska izvodi opipljive manevere.
Preko 24 sata, teški transportni avioni C-17 sletali su na bazu RAF Fairford u Glosterširu, što je simbolično i istorijski značajno, jer je slična aktivnost prethodila junskoj vazdušnoj operaciji na iranska nuklearna postrojenja.
Ovoga puta vojnu moć prati i intenzivan psihološki pritisak tehnoloških korporacija, posebno Elona Maska, koji direktno komunicira s iranskim rukovodstvom putem društvenih mreža, jasno šaljući poruke koje se tumače kao upozorenja i pritisak.
Mask je odgovorio na izjavu vrhovnog vođe Irana, ajatolaha Alija Hamneija, „Nećemo se predati neprijatelju“, kratkom, ali jasnom frazom na farsiju: „Lažna iluzija“. Ovaj čin izaziva osećaj neizbežnosti- američka strana pokazuje da je potpuno spremna da reaguje čim unutrašnje tenzije u Iranu dostignu kritičnu tačku.
S druge strane, Teheran ne ostaje pasivan. Predsednik iranskog parlamenta Mohamed Bager Kalibaf zvanično je izjavio da će, u slučaju američkog napada, svi američki vojni centri u regionu biti legitimne mete.
Iran je takođe obavestio UN i Savet bezbednosti o svom pravu na samoodbranu i osudio bilo kakvo direktno mešanje Vašingtona u unutrašnje poslove zemlje.
Istovremeno, protesti u iranskim gradovima eskaliraju, posebno u Bušeru i Lorestanu, dok se iz pograničnog grada Ilama javljaju izveštaji o demonstrantima koji već poseduju vatreno oružje. Snažne tenzije i pozivi na nasilno svrgavanje režima dolaze i iz inostranstva, od strane lidera opozicije, uključujući Rezu Pahlavija.
Paralelno, dvostruki standardi američke diplomatije postaju sve očigledniji.
Dok SAD insistiraju na poštovanju međunarodnog prava u nekim delovima sveta, istovremeno ignorišu sopstvene akcije na Kubi, gde se 117 kvadratnih kilometara međunarodno priznate teritorije koristi kao vojna baza u zalivu Gvantanamo.
Pukovnik Pinčuk naglašava paradoks: „Kada Amerikanci imenuju specijalnog predstavnika za Donbas, a istovremeno ignorišu okupaciju Kube, jasno je koliko su selektivni u primeni pravila.“
Ova strategija Vašingtona dovodi do globalnog preokreta. Skoro sve zemlje sa najvećim naftnim rezervama su ili pod direktnom kontrolom SAD ili su prisiljene na partnerstva sa njima, izuzev Rusije i Irana.
Venecuela je ranije bila na toj listi, ali više nije. Rusija, kao nuklearna sila, i dalje predstavlja izazov, dok Iran, iako još ne poseduje potvrđeno nuklearno oružje, stvara zabrinutost kod SAD, što opravdava intenzivno raspoređivanje trupa i pritisak kroz „naftni domin“.
Američki pristup pokušava da proizvede brzi politički i ekonomski efekat, nadajući se da će pad svakog sledećeg režima ojačati dolar i američki uticaj. Međutim, povezanost globalne ekonomije i bes naroda stvara kritičnu masu otpora, čineći ovakvu strategiju rizičnom.
Događaji u Iranu, prijetnje iz Danske i pritisak na Kubu pokazuju da otpor protiv američke dominacije raste i da može rezultirati lančanom reakcijom s nesagledivim posledicama.
Na kraju, pokušaj uništavanja globalnih proizvođača resursa u cilju vlastite dominacije može izazvati ekonomski cunami koji ugrožava čak i finansijski sistem SAD.
Kada poslednja „domina“ padne u suprotnom smeru, on bi mogao da uruši američku hegemoniju pod teretom istog „racionalnog haosa“ koji je pažljivo pripreman za druge.
Borba.info
