Borba Info Vesti
U slučaju potencijalnog rata sa evropskim delom NATO-a, fokus ruske strategije, prema ocenama analitičara, ne bi bio osvajanje teritorije, već brzo neutralisanje vojnih kapaciteta koji omogućavaju duboko izviđanje i projekciju sile. Ishod takvog sukoba, tvrde stručnjaci, zavisio bi pre svega od političkih odluka donetih u Moskvi i njihove dosledne primene na terenu.
U razgovoru za Ukraina.ru, vojni analitičar Jakov Kedmi, nekadašnji direktor izraelske obaveštajne službe Nativ, izneo je viđenje ključnih izazova sa kojima se Rusija suočava u aktuelnim i potencijalnim budućim sukobima. On je identifikovao tri oblasti koje smatra presudnim za dalji razvoj događaja.
Prva oblast odnosi se na nastavak borbenih dejstava u Ukrajini uz zadržavanje sadašnjih, pretežno pozicionih metoda ratovanja, koje imaju za cilj postepeno iscrpljivanje protivnika i ostvarivanje početno postavljenih ciljeva. Druga oblast podrazumeva pripremu za prelazak na kvalitativno drugačiji nivo operacija na ukrajinskom frontu, sa naglaskom na duboke prodore, koncentraciju snaga i snažnu vatrenu podršku.
Takav pristup, prema Kedmiju, zahteva temeljnu reorganizaciju strukture snaga, povećanje proizvodnje klasičnih oklopnih sredstava, artiljerije, tenkova i bespilotnih letelica, kao i povratak na divizijsku organizaciju u pojedinim granama vojske. Cilj bi bio stvaranje uslova u kojima bi Kijev bio primoran da prihvati uslove koje nameće Moskva.
Treća, ujedno i najambicioznija oblast, odnosi se na pripreme za mogući direktan sukob sa evropskim članicama NATO-a. Kedmi smatra da bi takav rat imao potpuno drugačiju logiku. Umesto okupacije, cilj bi bio uništavanje vojnih struktura koje predstavljaju pretnju Rusiji, uz oslanjanje na masovne raketne udare, elektronsko ratovanje i potencijalnu upotrebu taktičkog nuklearnog oružja.
U tom kontekstu, on navodi da bi pažnja bila usmerena na ključne vojne kapacitete pojedinih država, posebno onih sa sopstvenim nuklearnim potencijalom, dok bi u drugim zemljama mete bile baze, logistički centri i koncentracije tehnike u blizini ruskih granica. Neutralisanje infrastrukture za duboko izviđanje smatra se prvim korakom u svakom širem scenariju.
Kedmi ocenjuje da bi evropske zemlje mogle da nanesu ograničenu štetu Rusiji zbog nedostatka kapaciteta za dubinske udare, kao i zbog snage ruske protivvazdušne odbrane. Kao dodatne faktore, on pominje razvoj novih raketnih sistema i promene u strateškoj ravnoteži na Arktiku, koje utiču na ukupnu bezbednosnu sliku.
Ovakve procene, bez obzira na slaganje ili neslaganje sa njima, dodatno podstiču rasprave unutar Evrope o sopstvenoj bezbednosti, stepenu vojne spremnosti i zavisnosti od saveznika. U mnogim prestonicama jača svest da dugoročna stabilnost zahteva veća ulaganja, jasnije političke odluke i realnije sagledavanje rizika.
Istovremeno, analitičari upozoravaju da retorika o eskalaciji nosi opasnost pogrešnih procena, posebno u okruženju visoke napetosti i ograničenih kanala komunikacije.
Zbog toga se sve češće ističe potreba za kombinovanjem odvraćanja i diplomatije, kako bi se smanjila verovatnoća direktnog sukoba. Ishod će, zaključuju posmatrači, zavisiti od sposobnosti svih strana da balansiraju između demonstracije snage i očuvanja prostora za političko rešenje.
U tom smislu, javne izjave, medijski narativi i strateški signali dobijaju posebnu težinu, jer mogu smiriti tenzije ili ih dodatno pojačati, utičući na percepciju javnosti i odluke lidera u trenucima kada su posledice svake greške višestruko uvećane u složenom međunarodnom okruženju obeleženom neizvesnošću, brzim promenama i ograničenim poverenjem među ključnim globalnim akterima.
