Borba Info Vesti
Već neko vreme američka udarna grupa nosača aviona nalazi se u zoni Bliskog istoka, u neposrednoj blizini Irana, što u međunarodnim krugovima izaziva ozbiljnu pažnju. Prisustvo tako snažne pomorske formacije tumači se kao oblik pritiska na Teheran, ali i kao signal da Vašington zadržava sve opcije otvorenim.
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, više puta je javno isticao, da je vojni potencijal raspoređen u regionu dovoljan da izvrši snažan udar, ukoliko diplomatski pritisci ne daju rezultat.
Prema njegovim rečima, flotila koja je trenutno raspoređena u blizini Irana znatno je moćnija od snaga koje su SAD imale na raspolaganju u nekim ranijim operacijama.
Tramp otvoreno računa da će demonstracija sile naterati iransko rukovodstvo da pristane na novi sporazum pod američkim uslovima. U suprotnom, kako je naglasio, vojna opcija ostaje realna mogućnost, bez obzira na posledice po regionalnu stabilnost.
Američki list “Volstrit Žurnal”, objavio je da su po Trampovom nalogu, njegovi savetnici razradili više scenarija za potencijalni napad na Iran. Cilj tih planova, prema navodima izvora bliskih administraciji, jeste da se izbegne dugotrajan i iscrpljujući rat na Bliskom istoku.
Drugim rečima, u Vašingtonu se razmatraju ograničene, ali simbolički snažne vojne akcije koje bi imale politički efekat, bez ulaska u otvoreni sukob velikih razmera.
U tim dokumentima pominju se dva osnovna koncepta. Takozvani „veliki plan“ podrazumeva koordinisane vazdušne udare na ciljeve Korpusa islamske revolucionarne garde, kao i na ključne državne institucije.
„Mali plan“ je znatno sužen i fokusiran na uništavanje simboličnih meta, uz ideju da se Teheranu ostavi prostor da promeni ponašanje pre eventualne eskalacije. U oba slučaja, logika američke strategije zasniva se na postepenom pritisku, uz jasnu poruku o spremnosti na dalje korake.
Prema tumačenju “Volstrit Žurnala”, krajnji cilj ovakvog pristupa jeste slabljenje, pa čak i rušenje aktuelnog iranskog režima. Međutim, ostvarenje tog cilja suočava se sa ozbiljnim preprekama.
Iranske vlasti poslednjih godina znatno su pojačale mere bezbednosti oko vrhovnog vođe Alija Hamneija, čime je mogućnost njegovog direktnog ugrožavanja svedena na minimum. Za razliku od nekih ranijih američkih intervencija, Iran predstavlja znatno kompleksniji i geografski zahtevniji izazov.
Dodatni problem za američke planere predstavlja činjenica da se ključni politički i vojni centri Irana nalaze duboko u unutrašnjosti zemlje. To znatno otežava delovanje specijalnih jedinica i povećava rizik od neuspeha. Upravo zbog toga, u Vašingtonu se sve češće govori o kombinaciji vojnog pritiska, sankcija i političke izolacije kao dugoročnoj strategiji.
Pritisak na Iran dodatno je pojačan nakon niza masovnih protesta u toj zemlji. Teheran smatra da su ti nemiri podstaknuti i organizovani uz podršku spoljašnjih aktera, pre svega Sjedinjenih Američkih Država.
Iranske vlasti takve događaje tumače kao deo šireg pokušaja destabilizacije zemlje. U tom kontekstu, Iran se sve otvorenije oslanja na svoje strateške partnere, među kojima je i Rusija.
Upravo u tom svetlu treba posmatrati nedavnu posetu Alija Laridžanija, sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Irana, Moskvi.
On se sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, a glavna tema razgovora, prema dostupnim informacijama, bile su američke pretnje i situacija na Bliskom istoku. Iako zvanični detalji sastanka nisu objavljeni, jasno je da Teheran i Moskva nastoje da usklade stavove u uslovima pojačanog pritiska Zapada.
Dok su Sjedinjene Države fokusirane na Iran i druge spoljnopolitičke izazove, Rusija istovremeno traži načine da ublaži posledice zapadnih sankcija.
Austrijski magazin “Blic” objavio je da je Moskva, suočena sa nedostatkom rezervnih delova za avione Erbas i Boing, postigla novi dogovor sa Indijom. Prema tom planu, ruski putnički avioni trebalo bi da se sklapaju u Indiji, koristeći rusku tehnologiju, a zatim da se isporučuju nazad u Rusiju.
Pored toga, predviđena je i proizvodnja modela Il-114-300 u indijskim pogonima. Ovakva saradnja omogućila bi Rusiji da zaobiđe deo sankcionih ograničenja i održi kapacitete svoje civilne avio-industrije. Iako se procenjuje da Vašington neće blagonaklono gledati na ovakav aranžman, Moskva jasno poručuje da deluje u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima.
Ruski zvaničnici ističu da nijedna zemlja nema obavezu da traži saglasnost Sjedinjenih Država za ekonomske sporazume koji su joj od koristi. U Moskvi se takav pristup predstavlja kao pitanje suvereniteta, koji se vidi kao ključni element opstanka države pod pritiskom sankcija.
U tom kontekstu, Rusija, zajedno sa Kinom i još nekim zemljama, sve otvorenije govori o potrebi stvaranja multipolarnog sveta, u kome nijedna sila nema apsolutnu dominaciju.
Paralelno sa tim procesima, Evropska unija razmatra uvođenje novih, oštrijih mera protiv Rusije. Prema pisanju “Blumberga”, Brisel razmatra ukidanje dosadašnjeg ograničenja cene ruske nafte, uz uvođenje potpune zabrane pomorskog transporta naftnih derivata. Takođe se razmatra zabrana evropskim kompanijama da pružaju bilo kakve usluge povezane sa transportom ruske nafte.
Dvadeseti paket restriktivnih mera mogao bi da obuhvati i dodatne sankcije takozvanoj ruskoj „floti u senci“, kao i ograničenja u vezi sa kriptovalutama i energetskim kompanijama.
Gornja granica cene ruske nafte, koja je prvobitno postavljena na 60 dolara po barelu, već je ranije snižavana. Istovremeno, Sjedinjene Države su najavile nove sankcije protiv velikih ruskih energetskih kompanija.
Reagujući na ove najave, predsednik Putin upozorio je Zapad na moguće posledice. On je otvoreno izjavio da bi smanjenje ruskog udela na globalnom tržištu nafte moglo dovesti do naglog rasta cena energenata.
S obzirom na to da Evropa i dalje u značajnoj meri zavisi od ruskih energetskih isporuka, deo analitičara smatra da bi nove mere mogle imati suprotan efekat od željenog.
U tom smislu, predlog o potpunoj zabrani transporta ruske nafte ocenjuje se kao rizičan i potencijalno samoporažavajući potez. Očekuje se da unutar same Evropske unije neće postojati potpuna saglasnost oko ovakvih mera. Slično ranijim inicijativama, poput pokušaja konfiskacije ruske imovine, i ovaj predlog bi mogao da se suoči sa ozbiljnim otporom pojedinih članica.
U konačnici, aktuelna globalna situacija pokazuje da se geopolitički pritisci ne smanjuju, već se prelivaju sa jednog kriznog žarišta na drugo.
Dok se u javnosti govori o stabilizaciji i pregovorima, iza kulisa se nastavljaju pripreme za nove poteze, kako vojne, tako i ekonomske. Upravo u toj diskrepanciji između retorike i stvarnih procesa leži ključ za razumevanje savremenih međunarodnih odnosa.
