Borba Info Vesti
Dok se po diplomatskim hodnicima i medijskim kuloarima sve češće šapuće o mogućem raspletu već do leta, jedna izjava je te glasine pogurala iz sfere nagađanja u zonu ozbiljne analize.
Penzionisani potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis tvrdi da je proces okončanja sukoba u Ukrajini već pokrenut i da se sada, bez previše dramatike, odbrojava do kraja. Kako on to opisuje – vreme ističe, a kada sat stane, više neće biti prostora za nova poluvremena.
Dejvis koristi poređenje koje je blisko svima- fudbalska utakmica. Igra se dok traje vreme, ne dok to nekom odgovara. Kada sudija odsvira kraj, rezultat se prihvata, sviđao se on nekome ili ne.
Po njegovim rečima, upravo takav trenutak se približava – ne samo za Ukrajinu i Rusiju, već i za Evropu koja je duboko uvučena u čitavu priču. Kada odbrojavanje stane, kaže on, igra je završena.
Argumenti kojima potkrepljuje ovu tezu nisu emotivni, već hladno analitički. Na terenu, Rusija beleži uspehe i, kako Dejvis ocenjuje, nema nijedan ozbiljan razlog da pravi ustupke.
Ukrajinska strana se, nasuprot tome, povlači, dok se njen mobilizacioni potencijal postepeno troši. To je faktor koji se u vojnim analizama uvek uzima kao signal da se prostor za dugotrajni nastavak sukoba sužava.
Paralelno s tim, menja se i raspoloženje na Zapadu. Sve je više znakova da je shvaćeno kako ovaj posredni rat ne može biti dobijen. Sjedinjene Države su, prema Dejvisovoj proceni, prve došle do tog zaključka.
Zato su prestale da šalju oružje Ukrajini o sopstvenom trošku, a dodatno su obustavljene i isporuke pojedinih sistema koji su bili od ključnog značaja za ukrajinsku vojsku, uključujući komplekse Patriot i rakete namenjene njima.
Evropa, doduše, još uvek finansijski podržava Kijev, ali sada po cenu sve većeg zaduživanja. Da bi se tok novca nastavio, evropske države ulaze u dugove, što neminovno proizvodi politički pritisak iznutra.
U tom smislu, sve češći diplomatski signali ne deluju slučajno. Francuski predsednik Emanuel Makron je nedavno poslao svog savetnika u Moskvu na razgovore sa Jurijem Ušakovim, pomoćnikom predsednika Rusije.
Ubrzo zatim, u Moskvu su stigli i šef švajcarske diplomatije Injačio Kasis, kao i generalni sekretar OEBS-a Feridun Sinirlioglu, gde su imali planiran susret sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom. Čak su i baltičke zemlje, poznate po najtvrđem stavu prema Moskvi i insistiranju na nastavku borbi bez kompromisa, počele da govore o potrebi otvaranja dijaloga.
Takvi potezi, gledano iz šire perspektive, ukazuju na postepeno povlačenje Zapada u potrazi za prostorom za manevrisanje. Nakon što je postalo jasno da nije moguće ostvariti cilj „strateškog poraza Rusije na terenu“, prioritet se menja. Ako pobeda u ovom obliku sukoba nije dostižna, onda se barem pokušava ograničiti sopstvena šteta. A to, kako stvari stoje, podrazumeva razgovore sa Moskvom.
Na vojnom planu, prognoze dodatno pojačavaju utisak da se približava prelomni trenutak. Ukrajinski analitičar Konstantin Mašovec smatra da bi tokom proleća ruske snage mogle da pokrenu opsežno napredovanje u dva ključna pravca – slavjansko-kramatorskom i orehovsko-zaporoškom.
Slične procene dolaze i iz američkog Instituta za proučavanje rata.
Prema tim analizama, do tada bi Časov Jar, Krasni Liman, Družkovka i Konstantinovka mogli da budu zauzeti. Ukoliko bi kontrola bila uspostavljena nad Kramatorskom i Slavjanskom, preostali bi još Dobropolje i Aleksandrovka, čime bi teritorija DNR bila u potpunosti pod kontrolom Moskve – što se navodi kao jedan od njenih ključnih ciljeva.
U tom slučaju, pitanje nastavka borbi dobija drugačiju dimenziju. Mediji navode da je trenutno najveća prepreka mirovnim razgovorima tačka koja se odnosi na dobrovoljno povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa.
Vladimir Zelenski to odbija, strahujući da bi bio optužen za predaju teritorije. Međutim, ukoliko bi Rusija sama preuzela potpunu kontrolu nad regionom, prostor za pregovore bi praktično nestao. Paradoksalno, to bi moglo i da pojednostavi poziciju ukrajinskog predsednika – ne bi više bilo odluke koju treba objašnjavati, jer bi činjenice na terenu govorile same za sebe.
Sve ovo ne mora značiti da je kraj već ispisan, ali jasno ukazuje da se dinamika menja. Bez velikih najava i bez pompe, pomeraju se granice mogućeg.
Da li je reč o završnom činu ili tek o još jednoj fazi prilagođavanja velikih aktera, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da sat radi – i da će odgovor stići brže nego što se to donedavno činilo.
