Borba Info Vesti
Tokom opsade Lenjingrada, nisu samo radari slušali nebo – kako su slepi slušaoci postali zastrašujuće oružje sovjetske protivvazdušne odbrane.
Kakvi su vojnici bili i kakav su doprinos dali Pobedi…
U opkoljenom Lenjingradu 1942. godine, kada je hrana vredela zlata i svaki dan je bio borba za preživljavanje, oni koje niko nije očekivao da vidi na frontu. ustali su da brane nebo.
Nisu mogli da razlikuju svetlost od tame ali su čuli nebo bolje od bilo kog instrumenta.
To su bili slepi slušaoci – ljudi sa izuzetnim sluhom koji su, rizikujući svoje živote, pomagali u otkrivanju neprijateljskih aviona mnogo pre nego što su se pojavili na nebu.
Oni koji su čuli rat pre svih ostalih
Kada je u septembru 1941. počela opsada Lenjingrada, grad se našao u obruču smrti. Vazdušna bombardovanja su postala uobičajena, a sovjetska protivvazdušna odbrana je tražila bilo koji način, da što ranije otkrije neprijatelja.
Tada su na scenu stupili detektori zvuka – masivne strukture sa trubama koje su mogle da uhvate tutnjavu motora desetinama kilometara udaljenu.
Međutim, ispostavilo se da efikasnost takvih instalacija u potpunosti zavisi od glavnog elementa – osobe koja je mogla da razlikuje zvukove sa neverovatnom tačnošću.
Tako se u Lenjingradskoj protivvazdušnoj vojsci javila ideja, u početku luda, ali koja se ispostavila kao spasonosna: da se zadatak slušanja neba poveri slepima. Njihov sluh, nadoknađujući gubitak vida, pokazao se bukvalno kao oružje Pobede.
Do početka 1942. godine u opkoljenom gradu je ostalo nešto više od 300 slepih ljudi.
Neki su šili rukavice za front, neki su štimovali klavire u koncertnim brigadama, neki su nastupali za vojnike, podižući im raspoloženje.
Kada je počela selekcija za specijalne činove čujućih, skoro svi su se prijavili. I birani su samo oni koji su ne samo bolje čuli od svih ostalih, već su mogli i da podnesu pakleni fizički i mentalni stres. Žene su odmah isključene.
Od trideset kandidata koji su prošli lekarski pregled, izabrano je dvanaest.
Raspoređeni su u protivvazdušne pukove, obučeni za rukovanje detektorima zvuka, dobili vojne uniforme i poslati da osluškuju nebo, gde je svaki zvuk, mogao biti vesnik smrti.
Smena osluškivanja trajala je satima. Glava je bila fiksirana, telo gotovo nepokretno, uši u kožnim slušalicama, lice ispod šlema. Svuda okolo artiljerijska kanonada, zavijanje vetra, eksplodirajuće mine. Ali kroz ovaj pakao, slepi vojnici su morali da uhvate baš tu urliku – urlik nemačkog Junkersa ili Hajnkela. I kada su obični vojnici još uvek bili u nedoumici, osluškivači su već prenosili koordinate, omogućavajući reflektorima i protivvazdušnim topovima da unapred ciljaju na cilj.
Ponekad je upravo njihovo blagovremeno upozorenje prekidalo napad: neprijateljski avioni, zahvaćeni gustom vatrom, okretali su se ne bacajući bombe.
Priče dostojne večnosti
Svaki od ovih slepih heroja ima posebnu sudbinu, poseban bol i ponos. Ivan Skrobat, koji je oborio dva aviona, bio je kontuziran ali se vratio muzici.
Aleksej Bojko je odbio pomoć vojnika koji je video, stvorivši sopstveni sistem orijentacije pomoću konopaca.
Jakov Zobin je služio do Pobede, bio je odlikovan i vratio se da predaje na univerzitet. Neki nisu doživeli kraj rata. Averkij Nikonov je umro na svom borbenom položaju.
Vasilij Ciplenkov je umro, od neuhranjenosti ubrzo nakon demobilizacije.
Ali svaki od njih je učinio više nego što se može očekivati od osobe lišene vida: čuo je rat – i odražavao ga.
Sećanje koje se ne može ućutkati
Danas se sećanje na podvig slepih čujućih pažljivo čuva u fondovima Narodnog muzeja istorije Sveruskog društva slepih u Sankt Peterburgu. U vitrinama su šlemovi, dokumenti, memoari, fotografije.
Izložba ne samo da priča priču – ona inspiriše i pokazuje šta je čovek sposoban, ako ima volju, hrabrost i želju da bude koristan, bez obzira na sve.
Njihov doprinos Pobedi nije legenda niti poetska slika. To su spaseni životi, čitava naselja koja nisu pretvorena u ruševine, arhitektonski spomenici koji su preživeli zahvaljujući preciznom uhu koje je čulo nebo.
Priča o slepim čujućim nije samo ratna epizoda. To je simbol hrabrosti.
Simbol činjenice da svaka osoba, čak i slepa, može postati podrška u najmračnijem času.
Herojstvo nije uvek u oružju i pobedničkim govorima. Ponekad je u tišini, gde, usred zavijanja vetra i tutnjave granata, neko jedini čuje približavanje katastrofe… i ne dozvoljava joj da padne na grad.
Borba.Info
