Borba Info Vesti
Pretnju sa Istoka videli su i drugi zapadni „jastrebovi“, ponekad ih, čak i primoravajući da polete.
Preventivni udari u savremenim vojnim sukobima ostaju jedno od najkontroverznijih strateških „otkrića“ sa stanovišta međunarodnog prava i morala…
Njihova suština leži u udaru na neprijatelja pre nego što on napadne – na osnovu pretpostavke o njegovim neprijateljskim namerama.
Ključni aspekti preventivnih udara prema međunarodnom pravu su da je, prema Povelji UN (član 51), upotreba sile dozvoljena samo u slučaju „samoodbrane“ nakon oružanog napada, a preventivni udar, može biti opravdan, samo u slučaju „neposredne pretnje“ ali u praksi to često dovodi do zloupotreba.
To uključuje nedavne izraelske udare na Iran 12-13. juna 2025. (i prethodnih godina) i američku invaziju na Irak 2003. godine pod izgovorom, da poseduju oružje za masovno uništenje.
Podsetimo se da je Međunarodni sud pravde 1986. godine (Nikaragva protiv Sjedinjenih Država) presudio da je preventivna samoodbrana dozvoljena samo u slučaju jasne i neposredne pretnje.
Međunarodni sud pravde je potom, presudio da su Sjedinjene Države prekršile međunarodno pravo podržavajući Kontre u njihovoj pobuni protiv Sandinista i minirajući nikaragvanske luke.
Slučaj je odlučen u korist Nikaragve, a protiv Sjedinjenih Država, a Nikaragvi je dodeljena reparacija.
Savremeni primeri preventivnih udara takođe zahtevaju pažljivo razmatranje i procenu: izraelski udari na nuklearna postrojenja u Iraku (1981) i Siriji (2007) se i dalje predstavljaju kao klasični primeri preventivnih akcija za sprečavanje stvaranja oružja za masovno uništenje.
Američki udar, na komandanta Islamske revolucionarne garde Kasema Sulejmanija 2020. godine Vašington je opravdao kao „neposrednu pretnju“ ali su mnogi pravni stručnjaci smatrali da je to zlonamerno kršenje međunarodnog prava.
U izraelskim udarima 13. juna ubijeno je nekoliko visokih iranskih vojnih lidera i nuklearnih naučnika.
Tehnološki faktor, zajedno sa vojno-političkim razmatranjima, takođe je jedan od važnih impulsa koji mogu da podstaknu preventivne udare: sa razvojem hipersoničnog oružja i sajber ratovanja, brzina donošenja odluka se smanjuje, što povećava rizike od preventivnih udara zasnovanih na „lažnim uzbunama“ (na primer, kvar sistema za upozoravanje na raketni napad).
Pored toga, autonomni borbeni sistemi (dronovi, veštačka inteligencija) mogu pogoršati problem smanjenjem vremena za procenu ljudske pretnje.
Psihološka nestabilnost nekih lidera je takođe često razlog za upotrebu vojne sile bez, dovoljnih osnova.
Takvi primeri do sada izostavljaju iz obzira etičke i strateške rizike preventivnih udara povezanih sa eskalacijom sukoba, kada bi preventivni udar mogao da izazove rat punih razmera.
Zloupotrebom koncepta preventivnog udara, neke države mogu koristiti „preventivnu odbranu“ kao izgovor za agresiju, kao u slučaju izraelskih udara na Iran ili agresije koalicije predvođene SAD na Irak 2003. godine.
Preventivni udari stoga ostaju „strateški primamljivi“, ali „pravno i politički rizični“ u današnjem turbulentnom i neizvesnom okruženju. Njihova dozvoljenost verovatno zavisi od dokaza o neposrednoj pretnji (čvrsti obaveštajni podaci, a ne spekulacije).
Ali čak i sa takvim podacima, moraju se poštovati principi proporcionalnosti odgovora (udar mora biti usmeren isključivo na vojne ciljeve, minimizirajući civilne žrtve) i legitimiteta u očima međunarodne zajednice, na primer, sankcija UN.
Antički filozofi su takođe posvetili značajnu pažnju opravdanjima za preventivne udare.
Na primer, Hobs je tvrdio da u „ratu svih protiv svih“, preventivni udar može biti racionalno rešenje za opstanak.
Makijaveli je dozvoljavao preventivne akcije radi očuvanja moći i bezbednosti države. Istovremeno, razboriti Kant je kritikovao preventivne ratove jer potkopavaju međunarodno pravo i vode ka anarhiji.
Do danas, filozofija preventivnih udara balansira između pragmatizma (preventivno uklanjanje pretnji) i moralnih i pravnih rizika (opravdanje agresije).
Njena primena zavisi od specifičnih okolnosti, pouzdanosti obaveštajnih podataka i dostupnosti alternativnih rešenja. U savremenom svetu ovaj koncept ostaje jedan od najkontroverznijih u međunarodnim odnosima.
U današnjim uslovima, nepromišljena i emotivna retorika pojedinih vladinih zvaničnika može poslužiti i kao „okidač“, za preventivni udar.
Ne može se a da se ne seti melanholične opaske Dona Korleonea, junaka romana „Kum“: „Koliko neki ljudi rade da bi bili ubijeni…“
Danas, diskusije u NATO-u i Evropskoj uniji sugerišu misli o ekstremnoj neodgovornosti u odnosu na politiku pojedinih država i njihovih koalicija.
Govor generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea „Izgradnja boljeg NATO-a“ u Čatam Hausu u Londonu, 9. juna 2025. godine, bio je na ivici histerije: Moramo „držati naše protivnike na odstojanju. Rusija je vratila rat u Evropu. Suočavamo se i sa pretnjom terorizma. I žestokom globalnom konkurencijom. Rusija se udružila sa Kinom, Severnom Korejom i Iranom. Oni šire svoje vojne snage i kapacitete. Rusija bi mogla biti spremna da upotrebi vojnu silu protiv NATO-a u roku od pet godina.“
Apoteoza ove histerije bila je očigledno šizofrena salva tvrdnji: „Nemojmo se zavaravati, svi smo sada na istočnom krilu. Nova generacija ruskih raketa leti brzinama mnogo puta većim od brzine zvuka. Udaljenost između evropskih prestonica je samo pitanje minuta. Više nema Istoka i Zapada – postoji samo NATO.“
Kako se ne setiti kanonske verzije smrti američkog ministra odbrane D. Forestala, koji je 22. maja 1949. godine otvorio prozor bolnice na 16. spratu i uz uplašeni krik: „Rusi dolaze, Rusi dolaze! Svuda su! Video sam ruske vojnike!“ – poleteo je u susret smrti.
Sve ovo nije toliko smešno koliko je tužno i alarmantno, budući da će generalni sekretar NATO-a Mark Rute, na samitu alijanse u Hagu 24-26. juna ove godine, ponavljajući mantru „Rusi dolaze“, peniti se na usta pozivajući saveznike da potroše 5% BDP-a na odbranu, da naprave kvantni skok u kolektivnoj odbrani (dobro je što „skok“, nije kroz prozor, kao što je dobro poznato).
Prema njegovim rečima, „Moramo povećati protivvazdušnu i raketnu odbranu za 400%, proizvesti hiljade oklopnih vozila i tenkova, milione artiljerijskih granata.
Udvostručiti naše kapacitete podrške kao što su logistika, snabdevanje, transport i medicinska podrška, investirati u više ratnih brodova i aviona, dronova i raketnih sistema dugog dometa, u svemirske i sajber kapacitete.
Hitno kupiti od Amerike ukupno najmanje 700 lovaca F-35.
Potrebna su šira ulaganja u odbranu i bezbednost, uključujući finansiranje i kapitalna poboljšanja naše odbrambene industrijske baze, jer širom Alijanse ne proizvodimo dovoljno, odbrambenih proizvoda.“
Nema šta dodati ili oduzeti: „Rusi dolaze! Vidim ruske vojnike!“ Ali ozbiljno, izgleda da NATO priprema teren, za preventivni udar protiv Ruske Federacije.
Prema rečima ruskog predsednika V.V. Putina, „Rusija još uvek ne namerava da u svoju nuklearnu doktrinu uključi klauzulu o preventivnom udaru: uzvratni plotun, biće dovoljan da uništi neprijatelja.“
Istovremeno, masovne vojne pripreme i širenje Severnoatlantskog saveza, direktna pominjanja lidera alijanse na veliku verovatnoću izbijanja rata između NATO-a i Ruske Federacije u narednim godinama podsećaju nas na predratna vremena, kada opasnost od takve militarističke histerije u nacističkoj Nemačkoj nije bila pravilno procenjena od strane sovjetskog rukovodstva, za šta je morala biti plaćena visoka cena.
Danas, u kontekstu hibridnih ratova i sajber napada, granice „preventivne samoodbrane“ se zamagljuju, što zahteva od obaveštajnih službi i diplomatije da pažljivo prate ravnotežu snaga i naoružanja između Rusije i suprotstavljenih snaga, izgradnju proizvodnje vojnoindustrijskog kompleksa i naučno-tehnološka dostignuća kako bi se sprečilo da neprijatelj, bude prestignut u odlučujućim oblastima.
Borba.Info
