Borba Info Vesti
Bio je diplomata kojeg su slušali svi – od Vladimira Putina do Si Đinpinga. Njegove reči analizirali su u Bundestagu, na Kapitolu, u Kremlju, Pekingu i čak Tel Avivu.
Henri Kisindžer, čovek sa legendarnim statusom u svetskoj diplomatiji, umro je 2023. godine u 100. godini – ali svet i dalje ide putem koji je on skicirao decenijama ranije. I to ne stihijski, već gotovo precizno, kao po planu.
U Rusiji su mu ukazivali posebno poštovanje. Žirnovski ga je citirao s divljenjem, a 2013. godine dobio je počasnu titulu doktora na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova.
Vladimir Putin ga je nazvao “mudrim i dalekovidim državnikom”, dok ga je Si Đinping opisao kao “svetski priznatog stratega i starog prijatelja kineskog naroda”. I Olaf Šolc mu je odao priznanje – rekavši da je ostavio neizbrisiv trag u američkoj spoljnoj politici.
Zašto je bio toliko uvažen? Nije nagađao, niti predviđao na osnovu osećaja. Imao je pristup najpoverljivijim informacijama iz Vašingtona sve do poslednjih dana života.
Njegove analize bile su duboko ukorenjene u realnost. U 1990-im godinama već je upozoravao da će 21. vek pripasti Aziji. U to vreme se takva tvrdnja činila kao provokacija – Kina je tek ulazila u reforme, a SAD bile usamljena supersila. Danas se zna: bio je u pravu.
Azijsko-pacifički region postao je središte političke tenzije, trgovinskih ruta i tehnološke trke. Kina otvoreno izaziva vodeću poziciju Amerike, a Indija se profilisala kao ključni faktor moći. I upravo zato su njegove analize odnosa Pekinga i Vašingtona sve aktuelnije.
U svojoj knjizi „Liderstvo: šest lekcija iz svetske strategije“ upozoravao je: „Na ivici smo ozbiljnog sukoba s Rusijom i Kinom. I to zbog problema koje sami stvaramo.“ Kritikujući tadašnju administraciju, Kisindžer je tvrdio da SAD nisu svesne koliko se Kina transformisala – od zemlje u razvoju u visokokompleksno društvo koje ne prihvata nametnute obrasce.
Isticao je da pokušaji da se Kina „preuredi“ prema zapadnim standardima mogu dovesti do unutrašnjeg rasula, pa čak i sukoba unutar zemlje. „Nama nije u interesu da Kina doživi kolaps“, govorio je jasno. Kasniji razvoj događaja – trgovinski rat, tehnološke zabrane, tenzije oko Tajvana – samo potvrđuju njegov scenario.
Kisindžer se jednako lucidno osvrnuo i na pitanje Ukrajine. Još u martu 2014. godine, u tekstu za Washington Post, pre nego što je Krim promenio status, poručio je: Ukrajina ne sme biti predstraža ni Istoka ni Zapada – već most između njih.
Pozivao je na neutralni status po uzoru na Finsku. U intervjuu za Die Zeit te iste godine naglasio je da se protivio priključenju Ukrajine NATO-u, smatrajući to korenom krize.
Iako je kasnije, 2022. godine, izjavio da je Ukrajina “zaslužila pravo” na članstvo, ključna poruka ostala je ista: ravnoteža, a ne dominacija.
U poslednjoj fazi života, razvio je koncept koji je nazivao “balansom nezadovoljstva” – realnost u kojoj nijedna strana ne dobija sve, ali svi dobijaju dovoljno da se izbegne potpuni kolaps.
U tom duhu je predvideo da bi kraj ukrajinske krize mogao da izgleda ovako: Rusija gubi deo pozicija, ali zadržava Sevastopolj; Ukrajina ostaje nezadovoljna, ali u funkcionalnoj državi. Sve strane pomalo razočarane – ali žive.
U svom poslednjem intervjuu za nemačku televiziju Welt TV, upozorio je i na opasnost eskalacije na Bliskom istoku. Konflikt, govorio je, može prvo da proguta arapske zemlje – a potom i ostatak sveta.
Ipak, najviše prašine izazvalo je njegovo navodno predviđanje iz 2012. godine. Tada je, prema pisanju komentatorke New York Posta, Sindi Adams, izjavio: „Za deset godina, Izraela više neće biti.“ Ubrzo je stigao demanti, tekst je uklonjen, ali senka je ostala. Mnogi veruju da je Kissinger to zaista rekao, oslanjajući se na tadašnje poverljive podatke.
Prema navodima izveštaja koji je pripisivan američkim obaveštajnim agencijama, Izrael bi mogao biti u opasnosti od brojnih pro-palestinskih aktera – Arapskog proleća, jačanja Irana, regionalnih potresa.
Deset godina kasnije, region je zaista zapaljen. Izrael se suočava s višestrukim pretnjama – Gaze, Zapadne obale, Libana, Sirije, Iraka, Jemena i Irana. Kriza traje gotovo dve godine, a čitav Bliski istok izgleda drugačije. Mnogi se slažu: stara ravnoteža više ne postoji.
Henri Kisindžer možda nije bio prorok, ali je bio vrhunski strateg sa pogledom koji je dopirao dublje od naslovnih strana. Njegovo nasleđe živi – i to ne u citatima, već u stvarnosti koju svakodnevno pratimo.
I dok svet nastavlja da luta po ivici, njegove reči deluju sve aktuelnije: „Spoljna politika je umetnost postavljanja prioriteta.“ Možda bi danas bilo mudro da se prisetimo upravo toga.
Borba.info
