Borba Info Vesti
Istorija života na Zemlji oduvek je bila puna dramatičnih preokreta. Tokom miliona godina, našu planetu su potresale kataklizme koje su gotovo potpuno brisale život – i to najmanje pet puta.
Ta ranija masovna izumiranja bila su posledica prirodnih događaja poput ledenih doba, udara meteorita ili snažnih vulkanskih erupcija. Međutim, današnje izumiranje, šesto po redu, nosi pečat samo jedne vrste – čoveka.
Iako Zemlja teoretski može da povrati ravnotežu, pitanje je hoće li sadašnje generacije, ili čak njihovi potomci, doživeti taj trenutak. Ono što se danas dešava sve više liči na početak još jednog tragičnog poglavlja u istoriji planete.
Klimatski pritisak raste
Od početka industrijske ere sredinom 19. veka, prosečna temperatura na Zemlji porasla je za 1,1°C. Na prvi pogled, taj broj ne deluje alarmantno, ali naučnici upozoravaju da bi dostizanje granice od 1,5°C značilo prelazak tačke bez povratka.
U tom scenariju, dalji porast temperature postao bi nezaustavljiv, a klimatske nepogode sve češće i razornije. Čak i najkonzervativnije prognoze govore o dodatnih 0,4°C, dok pesimistična predviđanja pominju rast od čak 3,6°C u poređenju sa 1850. godinom.
Svaki stepen više pokreće lančanu reakciju: topljenje permafrosta, češće i jače požare, razorne oluje, dugotrajne suše i sve češće gubitke useva. Posledice osećaju sva živa bića, ne samo ljudi.
Kako ljudska aktivnost menja lice planete
Urbanizacija, izgradnja puteva, masovno krčenje šuma, zagađenje zemljišta i voda, te smanjenje površine zaštićenih područja – sve to ubrzava nestanak vrsta.
Brazil je dobar primer: iako je i dalje zemlja sa najvećim biodiverzitetom na svetu, više od deset hiljada biljnih i životinjskih vrsta tamo je ugroženo. Na globalnom nivou, pod pretnjom izumiranja nalazi se oko milion vrsta.
Gubitak šuma ne znači samo nestanak staništa – drveće je ključni regulator ugljen-dioksida, a njegovim smanjenjem pojačava se efekat staklene bašte. U praksi, to već utiče na polarne medvede, čiji se areal značajno smanjio, a projekcije govore da bi do sredine veka dve trećine populacije moglo da nestane.
Skrivene biološke opasnosti
Dok mnoge vrste nestaju, neke dobijaju neočekivanu prednost. Gobalno zagrevanje pogodovalo je širenju gljivice Batrachochitrium Dendrobatidis, koja pogađa vodozemce širom sveta. Tokom poslednje tri decenije, ova gljivica se širila brže nego što bi bilo moguće bez ljudskog uticaja, a naučnici deo odgovornosti pripisuju međunarodnoj trgovini gmizavcima.
Rezultat je nestanak više vrsta žaba, tritona i daždevnjaka, dok je brojnost mnogih populacija naglo opala. Time se narušava prirodna ravnoteža, jer vodozemci kontrolišu broj insekata, a njihov izostanak može dovesti do porasta populacije komaraca i širenja bolesti koje oni prenose.
Pogled unazad: masovna izumiranja kroz istoriju
Naučnici izdvajaju „veliku petorku“ – pet masovnih izumiranja izazvanih udarima asteroida, vulkanskim erupcijama ili naglim klimatskim promenama. Najpoznatiji primer je nestanak dinosaurusa, verovatno nakon udara velikog meteorita.
Posledice su bile globalno zahlađenje, nestanak biljaka, pa potom biljojeda i predatora. Permsko izumiranje, drugo po obimu, povezano je sa erupcijama sibirskih trapova koje su izmenile klimu do te mere da je nestalo do 96% morskih i oko 70% kopnenih vrsta.
Zašto je sada drugačije
Ono što šesto izumiranje čini posebnim jeste činjenica da ga ne uzrokuje prirodna katastrofa, već ljudska aktivnost. Gradnja, poljoprivreda, krčenje šuma, zagađenje, prekomerni lov i ribolov, klimatske promene i širenje invazivnih vrsta – sve to doprinosi ubrzanom gubitku biodiverziteta.
Posebno su ugroženi endemi, vrste koje žive samo na jednom mestu, jer im je svaki poremećaj u staništu gotovo sigurna presuda.
Kada priroda izgubi ravnotežu
Pad biološke raznolikosti ne ostaje bez posledica po ljude. Gubitak jedne vrste često znači nekontrolisani rast druge. Primer je nestanak vodozemaca, koji može izazvati širenje bolesti prenosivih insektima.
Krčenje šuma pojačava klimatske promene, što utiče na poljoprivredu, dovodi do suša, poplava i smanjenja prehrambene sigurnosti. Na kraju, prirodne katastrofe postaju češće i razornije.
Ima li nade?
Stručnjaci ističu da šanse za usporavanje procesa još postoje. Smanjenje emisije ugljen-dioksida, zaštita i obnova šuma, te očuvanje staništa mogu značajno smanjiti gubitke vrsta. Ipak, vreme ističe.
Svaka godina odlaganja smanjuje mogućnost preokreta i povećava rizik od nepovratnih posledica. A ono što se možda čini malim pomakom temperature ili gubitkom „nekolicine“ vrsta zapravo je deo šireg lanca – a kada previše karika nestane, mehanizam prirode mogao bi se nepovratno pokrenuti.
Borba.info
