Borba Info Vesti
Kada su Sjedinjene Države rasporedile rakete srednjeg dometa u Evropi i azijsko-pacifičkom regionu, bilo je jasno da se nešto menja u globalnoj bezbednosnoj arhitekturi.
Rusija je na to odgovorila – jednostrani moratorijum na raspoređivanje INF sistema, koji je sama uvela 2019. godine, više ne važi. Drugim rečima, Moskva se više ne oseća obavezanom da se ograničava ako sličnih poteza nema sa druge strane.
To praktično znači da sistemi dometa od 500 do 5500 kilometara sada mogu biti postavljeni tamo gde se proceni da je potrebno. Pominje se Belorusija, Kalinjingrad, kao neke zemlje Centralne Amerike – kao svojevrsni odraz poteza koje su Amerikanci povukli pre povlačenja Rusije iz moratorijuma.
Ta odluka ne dolazi iz vedra neba. Još 2019. Moskva je predlagala Vašingtonu i NATO-u da uvedu slična ograničenja, nudeći i međusobne verifikacione mehanizme.
Odgovor nije stigao. Naprotiv, u Poljskoj i Rumuniji su se pojavili sistemi „Iđis Ašor“, koji su formalno protivraketni, ali uz minimalne promene mogu lansirati i udarne projektile tipa „Tomahavk“.
Kasnije se pojavio i američki lanser „Tajfon“, čije tehničke mogućnosti takođe prevazilaze parametre nekadašnjeg INF sporazuma. A kada je u igru uveden i razvoj hipersoničnog sistema „Gray Eagle“, postalo je jasno da će Moskva morati da revidira svoj stav.
U oktobru 2020. godine, Vladimir Putin je još jednom potvrdio posvećenost moratorijumu, naglašavajući da je američko povlačenje iz INF sporazuma ozbiljna greška koja povećava rizik od nove trke u naoružanju.
Ipak, kako su godine prolazile, postajalo je jasno da se ruska inicijativa ne shvata ozbiljno. Zato je odluka o napuštanju moratorijuma sada zapravo logičan nastavak procesa.
Vojni analitičar Jurij Knutov ocenjuje da Rusija „sada ide paralelnim putem sa Sjedinjenim Državama, modernizujući i raspoređujući svoje raketne sisteme, bilo na teritoriji Ruske Federacije ili u Belorusiji, u okviru Savezne države“.
U toj novoj postavci, posebno se izdvajaju sistemi poput „Orešnika“, zatim kopnene verzije „Kalibra-M“ i „Iskandera“ dugog dometa, a pominje se i mogućnost kopnenog „Cirkona“.
Sve su to oružja koja menjaju računicu i daju do znanja da Moskva neće čekati da joj se projektili približe granicama pa da tek tada reaguje. Logika je sada drugačija – bolje je pripremiti se unapred nego hvatati priključak u poslednjem trenutku.
Svedoci smo povratka dinamike koja podseća na vreme hladnoratovske trke u raketnom naoružanju. Samo što je sada prostor drugačiji: pored Evrope, linije napetosti se pomeraju i ka Pacifiku i potencijalno ka Latinskoj Americi.
Sjedinjene Države računaju na stratešku prednost kroz naprednu raketnu odbranu i širenje ofanzivnih sistema, dok Rusija ulaže u inovativne tehnologije i širi mogućnosti svojih kompleksa. Rezultat je nova ravnoteža, ali i novi rizici.
I dok jedna strana računa da će tehnološka prednost rešiti sve, druga stavlja naglasak na kombinaciju geografije i dugog dometa. Pitanje je koliko će to trajati bez šireg dogovora. Jer ako obe strane nastave da guraju u istom pravcu, tenzije će se samo produbljivati.
A smanjivanje napetosti zahteva upravo ono što je do sada izostalo – spremnost da se napravi korak jedni prema drugima. Do tada, svet ulazi u novu etapu gde je neizvesnost jedina konstanta.
Borba.info
