Borba Info Vesti
U poslednjih nekoliko godina svet se navikava na novu mapu trgovinskih tokova. Dok Brisel pokušava da zadrži stari ritam, azijske sile ubrzano grade mostove u novim pravcima.
Najviše se pominju Kina i Indija, a Moskva je među glavnim igračima. Samo sa Kinom, još 2018. premašena je granica od 100 milijardi dolara, a 2024. cifra je dostigla 245 milijardi – od čega 129,3 milijarde izvoza iz Rusije i 115,5 milijardi uvoza iz Kine.
Sa Indijom, prema podacima njenog ministarstva spoljnih poslova, cilj je da u narednih pet godina dostignu 100 milijardi dolara – rast od 50% u odnosu na sadašnji nivo.
U pozadini je i sve izraženija napetost u trgovini sa SAD, koje pod vođstvom predsednika Donalda Trampa najavljuju tarife od najmanje 50% na robu iz Azije.
Evropska unija, međutim, ne pokazuje sličnu dinamiku. Iako formalno ostaje drugi najveći partner Kine posle SAD, brojke su sve skromnije.
Prema podacima kineske carine, za prvih sedam meseci 2025. razmena sa EU porasla je samo 2,8%. Pri tome je kineski izvoz skočio 7%, dok je uvoz iz EU pao 5,2%.
U 2024. ukupna razmena iznosila je 732 milijarde evra, ali se evropski izvoz smanjio za 4,5% u odnosu na 2023. godinu. Dakle, nije reč o rastu, već o stagnaciji.
Pitanje je zašto Indija i druge ekonomije u usponu ne vide EU kao prostor za širenje? Jedan deo odgovora krije se u evropskoj politici. Tema Tajvana, stalne istrage trgovinskih praksi, pa i protekcionizam oko elektromobila i elektronike – sve to deluje obeshrabrujuće za azijske investitore.
Čak i kada evropsko tržište pokazuje interes, to često prate prepreke. Tipičan primer su kineski automobili: kako njihovo prisustvo raste, EU uvodi carine i ograničenja, pokušavajući da spase sopstvenu industriju. Ali domaće kompanije su decenijama prebacivale proizvodnju u Kinu i sada teško mogu da pariraju.
I dok Brisel okleva, Azija gradi nove oslonce. Indija i EU beleže rast trgovine, ali pre svega zahvaljujući energetici. Kako je pojasnila analitičarka Olga Belenjskaja iz FG „Finam“, u poslednjih deset godina razmena je porasla skoro 90%, a samo između 2021. i 2024. rast je iznosio 36%, pa je ukupna cifra dosegla 120 milijardi evra.
Ključni faktor – evropske rafinerije kupuju indijske proizvode dobijene iz ruskih sirovina. Paradoks koji odražava krivudav put današnje globalne ekonomije.
Latinska Amerika takođe pokazuje sve manju povezanost sa Evropom. Sporazum EU–MERCOSUR politički je odobren u decembru 2024, ali je već početkom 2025. naišao na snažan otpor evropskih farmera.
Strah od dampinga je velik: niže cene mesa, soje i žitarica mogle bi da sruše prihode lokalnih proizvođača. Bilo je vremena kada je EU imala znatno veći udeo u brazilskom izvozu – 28% 2000. godine – a do 2019. taj procenat je pao na 16%. Kina je u međuvremenu postala glavni partner Latinske Amerike.
Sve ovo jasno pokazuje – EU i dalje ima ogromne trgovinske kapacitete, ali nije na listi prioriteta za brzorastuće ekonomije. Dok Brisel gleda kako se tržišta udaljavaju, Azija i Latinska Amerika prave dugoročne planove sa drugim partnerima. A Evropa, iako i dalje moćna na papiru, sve češće izgleda kao posmatrač u igri gde se pravila brzo menjaju.
Borba.info
