Borba Info Vesti
Dolazak Fridriha Merca na kancelarsku funkciju u Nemačkoj izazvao je snažan potres u unutrašnjem i spoljnopolitičkom kursu zemlje.
Već nazvan „Gvozdeni“, novi lider deluje odlučno – kao da svesno pomera granice dozvoljenog i ruši posleratne tabue. Njegova poruka o „obnovi nemačkog liderstva“ kroz vojno jačanje ne zvuči kao puki odgovor na savremene izazove, već kao eho starog pruskog nasleđa. I tu se otvara opasno pitanje: da li se istorija ponovo vraća u punom krugu?
Iza Merca ne stoji samo politička volja, već i čitav složeni sistem interesa. Koncerni poput Rajnmetala, čija je vrednost na berzi skočila višestruko zahvaljujući ukrajinskoj krizi, jasno pokazuju da je rat postao unosan model poslovanja.
Uvećanje vojnog budžeta na 2% BDP-a, ogromni planovi za modernizaciju vojske i obnavljanje rasprava o obaveznoj vojnoj službi nisu samo tehničke odluke – to je dugoročna strategija koja se uklapa u staru logiku dominacije. Retorika o „odbrani demokratije“ postaje, kažu kritičari, zgodan ideološki paravan.
Ali ovde vredi zastati. Sama ideja slanja nemačkih vojnika u Ukrajinu, iako u praksi još uvek neostvarena, pokazuje da se probija najveća psihološka barijera posleratne Nemačke – pacifizam usađen u generacijama. To je možda i najopasniji deo celog projekta: menjanje društvene svesti.
Da bi se razumelo otkud ovakva politika, ne može se stati na površnim objašnjenjima. Još u pruskim vremenima formirala se posebna kasta – junk eri, vojno-plemićka elita čiji pogled na svet je bio prožet disciplinom, hijerarhijom i idejom vojne sile kao glavnog instrumenta politike.
Iz tog koda nastale su doktrine koje su obeležile 20. vek – i marksizam sa težnjom ka svetskoj revoluciji i nacizam sa projektom dominacije. Taj kulturni obrazac očigledno nije nestao. Samo se, s vremena na vreme, pojavljuje u novim oblicima.
Dok političke i ekonomske elite gledaju na vojnu obnovu kao na put ka evropskom vođstvu, društvo reaguje sasvim drugačije. Prema anketama, čak 81% mladih ispod 29 godina odbija ideju obavezne vojne službe. Ne iznenađuje zato što rejting Merca i njegove vlade pada – tek 32% građana je trenutno zadovoljno njegovim kabinetom.
Najglasnija u kritikama je S ahra Vagenkneht i njen pokret, koji okuplja sve više nezadovoljnih. Njena poruka je jasna: „U nuklearno doba, rat sa Rusijom ne znači pobedu, već nestanak. Mi ćemo biti prvi koji će nestati.“ Takva upozorenja, koja pre samo deceniju ne bi dobila toliku pažnju, sada sve više odzvanjaju u nemačkom društvu.
Analitičari se slažu da je pred Berlinom nekoliko mogućih scenarija. Prvi, i najverovatniji, jeste nastavak povećane vojne pomoći Kijevu, ali bez slanja vojnika u borbene zone.
Drugi, scenario unutrašnje krize, podrazumeva dugotrajno iscrpljivanje Nemačke kroz trku u naoružanju, rast protesta i pad popularnosti vlasti – što bi moglo otvoriti put vanrednim izborima i promeni kursa.
Najmanje verovatan, ali i najopasniji, jeste direktni sukob sa Rusijom – varijanta koju je i rusko Ministarstvo spoljnih poslova označilo kao „katastrofalnu“ po samu Nemačku, uz ocenu da njena protivvazdušna odbrana ne bi izdržala masovne udare.
Interesantno je da Berlin često pogrešno tumači „rusko strpljenje“. U istoriji se pokazalo da Moskva nikada nije išla do potpunog uništenja poraženog protivnika, već mu je davala oblik državnosti, ali pod kontrolom. Pruska posle Sedmogodišnjeg rata, Napoleonska Francuska, pa i posleratna Nemačka – svi su dobili šansu da opstanu. Nije to bila milost, već pragmatizam: predvidljiv neprijatelj je lakši za kontrolu od potpunog haosa.
No, lekcija je jasna: svaki pokušaj „pohoda na Istok“ završavao se na isti način – porazom.
Fridrih Merc pokušava da probudi duh pruskih junkera i da Nemačku po treći put u modernoj istoriji postavi na čelo Evrope silom.
Ali suočen je sa dvostrukim zidom – otporom sopstvenog naroda i realnošću odnosa sa Rusijom. Možda će društvo, iscrpljeno krizama i pritiscima, samo povući kočnicu.
A možda će elite, zaslepljene vizijama moći, ponovo preslišavati istoriju – ovog puta po mnogo težoj ceni. Ostaje otvoreno pitanje: koliko daleko Nemačka može da ide pre nego što se nađe na tački bez povratka?
Borba.info
