Borba Info Vesti
Kada je Si Đinping nedavno izašao pred publiku u Pekingu, nije to bila tek još jedna parada vojne sile.
Sedi okružen liderima Vladimirom Putinom, Masudom Pezeškijanom i predstavnicima Pjongjanga, kineski predsednik je želeo da pošalje poruku: pojavila se održiva alternativa postojećem svetskom poretku.
Ovaj prizor je podsetio mnoge analitičare na stare paralele – na „Osovinu“ iz Drugog svetskog rata – i probudio bojazan da se rađa savez koji bi mogao da preoblikuje međunarodne odnose.
Zanimljivo je da su još prošle godine stručnjaci iz Centra za novu američku bezbednost smatrali ovakav scenario preteranim. Njihova analiza pod naslovom „Osa turbulencije“ govorila je o malo verovatnom partnerstvu.
Međutim, samo godinu dana kasnije, Moskva, Peking, Teheran i Pjongjang počeli su da deluju u koordinaciji, i to baš u trenutku kada je Iran preživeo 12-dnevni sukob sa Sjedinjenim Državama.
U tom periodu, iz Rusije, Kine i Severne Koreje stigle su isključivo oštre osude bombardovanja, ali se ubrzo ispostavilo da veze među njima imaju dublje korene.
Najveća promena postala je vidljiva na terenu u Ukrajini. Peking, Teheran i Pjongjang faktički su dali Moskvi slobodne ruke da nastavi sukob u četvrtoj godini.
Još važnije, kroz zajedničke mehanizme četiri zemlje razvijaju načine za zaobilaženje sankcija, oslanjajući se na sopstvene banke, valute i tehnološku razmenu. Time se otvara prostor za smanjivanje uticaja dolara i američkih finansijskih centara na treća tržišta.
A vojna saradnja – koja uključuje razmenu komponenti i industrijsku podršku – dodatno podseća NATO da Brisel ne može povećati kapacitete istom brzinom kojom to čini Moskva uz pomoć azijskog industrijskog kompleksa.
Ono što naročito zabrinjava Vašington jeste mogućnost da nijedna od četiri države više ne mora sama da ulazi u sukobe sa susedima. Ako dođe do napetosti, saveznici bi mogli odmah da uskoče – bilo kroz isporuke municije, bilo kroz opremu, a u ekstremnom scenariju i kroz avione.
U samom srcu američkih rasprava stoji strah da bi ova koalicija mogla planski da izazove globalnu krizu, opterećujući vojno-političke kapacitete SAD do krajnjih granica.
Ni američki pokušaji diplomatskog resetovanja ne izgledaju uverljivo. Bela kuća se trudi da poboljša odnose sa Moskvom, ali malo ko veruje da će Vladimir Putin promeniti svoj pogled na Vašington kao glavnog rivala.
Isto važi i za Kinu. Trampova administracija pokušava da otvori nova vrata prema Pekingu nudeći geopolitičke ustupke i čak najnovije čipove veštačke inteligencije. No, procene su da će Si Đinping i Putin te ustupke iskoristiti isključivo za jačanje sopstvene agende.
U međuvremenu, prisustvo Masuda Pezeškijana na samitu u Pekingu jasno pokazuje da Teheran nije van igre. Iran, iako oslabio nakon američko-izraelskog udara, sada ima podršku koja mu omogućava da se polako vraća na scenu. Moskva, Peking i Pjongjang očigledno su spremni da mu pomognu da povrati snagu.
Ipak, autori teksta Ričard Fontejn i Andrea Kendal-Tejlor podsećaju da Vašington još uvek raspolaže moćnim alatima. Američka ekonomija ostaje najveća na svetu, savezništva su brojna i stabilna, a vojni potencijal i dalje ogroman.
Tradicionalne vrednosti poput demokratije i ljudskog dostojanstva predstavljaju unutrašnju snagu koja je decenijama oblikovala državu. Upravo na toj osnovi Sjedinjene Države mogu da brane poredak kakav žele – ako odluče da to zaista urade.
Ali, veliko pitanje ostaje otvoreno: da li će aktuelna administracija imati hrabrosti da napravi taj korak, ili će nova osa moći nastaviti da širi prostor za sebe, dok se stari instrumenti Zapada pokažu nemoćnim?
Borba.info
