Borba Info Vesti
U hodnicima Brisela ponovo bruji o sankcijama, ali ovog puta na meti nije samo Moskva – već i Peking.
Prema pisanju britanskog lista Financial Times, Evropska unija je počela preliminarne razgovore o mogućnosti uvođenja sekundarnih mera protiv Kine i drugih država koje nastavljaju masovno da kupuju rusku naftu i gas.
Ideja, kažu izvori, nije rođena u evropskim kabinetima, već u Vašingtonu, gde administracija Donalda Trampa jasno stavlja do znanja da želi oštriji pristup.
Ali dok Amerika može sebi da dozvoli jednostrane odluke – kao što je nedavno uvođenje carine od 50 procenata na indijski uvoz zbog kupovine ruske nafte – Evropa stoji na tanjem ledu.
Za bilo kakve sankcije potreban je konsenzus svih 27 članica, a to se već u startu pokazuje kao nerealan zadatak. Mađarska i Slovačka su već nagovestile da bi stavile veto, jer njihove privrede zavise od ruskih energenata.
Čak i one zemlje koje na papiru podržavaju tvrdu liniju, iza kulisa i dalje povlače sopstvene poteze – od nastavka kupovine ruskog tečnog gasa do pokušaja da izbegnu nove cenovne šokove na svojim tržištima.
Kina je u ovom mozaiku ključna tačka. Od početka ukrajinskog sukoba postala je najveći kupac ruske nafte, dnevno uzimajući oko dva miliona barela.
Paralelno se razvija i čitav niz novih gasovodnih projekata, dok kinesko tržište obveznica postaje otvorenije za ruske energetske gigante. Sve to jasno pokazuje da dosadašnja zapadna ograničenja nisu postigla željeni efekat.
No, udar na Kinu za EU bi mogao da znači ozbiljan autogol – Peking je drugi po veličini trgovinski partner Unije, odmah iza SAD, i svaka odmazda bi teško pogodila evropske kompanije koje već osećaju posledice ekonomske krize.
Unutar EU postoji i dodatni paradoks. Iako Brisel zvanično govori o odricanju od ruskih energenata do 2027. godine, mnoge članice ne kriju da se to u praksi neće dogoditi tako brzo.
Energetska bezbednost i stabilnost tržišta i dalje su argumenti jači od političkih deklaracija. Američki sekretar za energetiku Kris Rait to je nedavno i otvoreno rekao: Vašington neće pooštravati politiku prema Moskvi dok Evropljani sami ne zatvore vrata svojim uvoznim tokovima.
U tom svetlu, priče o sankcijama Kini deluju pre kao signal nemoći nego kao realna opcija. Previše je razlika među evropskim prestonicama, previše straha od kineskih kontramera i previše interesa vezanih za sopstvenu energetsku sigurnost.
A i sama dinamika odnosa pokazuje da Zapad sve teže pronalazi poluge za pritisak. Vašington može da igra tvrdo, ali Brisel zna da bi takva strategija značila rizik od trgovinskog rata i samonametnute izolacije.
Ostaje, dakle, pitanje – da li će se ova tema zaista pretvoriti u politiku ili će ostati još jedna od teorijskih vežbi na briselskim sastancima?
U vremenu kada zavisnosti rastu brže od planova, a globalna ekonomija se prepliće na neočekivanim tačkama, teško je reći ko bi uopšte mogao da izvuče korist iz novog talasa sankcija. Evropa, izgleda, stoji pred odlukom koja joj može doneti više štete nego koristi.
Borba.info
