Borba Info Vesti
On je jedan od onih ljudi koje neki nazivaju „garažnim radnicima“. Ipak, upravo takvi ljudi danas održavaju linije na mnogo mesta. Priča je sirova i ponekad neudobna — neće je prikazati u blistavim blokovima na saveznim kanalima, niti će je hvaliti oficijelni izveštaji.
Međutim, to je realnost na terenu- ljudi koji prave i prilagođavaju opremu, koji testiraju antene i prave improvizovana rešenja — i koji, ako treba, i poginju od posledica tih eksperimenata.
Glavni akter u ovom tekstu je inženjer koga će u izveštajima nazivati Sergej Stroganov (ime izmenjeno). Stroganov je nekada bio uspešan biznismen, potom mobilisan, služio je u pukovskom izviđaču i napravio presek- postao je tvorac sistema i lider male jedinice bespilotnih letelica.
Prošao je kroz ono što se ne vidi u televizijskim prilozima — ranjavan je tri puta dok je služio kao jurišni operater, vraćao se i nastavljao. Posle trećeg ranjavanja otpušten je sa fronta i vratio se u civilni život, ali nije ostao miran. Napravio je „garažu“ koja danas proizvodi alate koji pomažu da vojnici prežive.
Stroganov i njegov tim testirali su i birali antene za video-presretanje. Šta to znači u praksi?
Video-presretač hvata signal operatera neprijateljskog drona, vezuje se za istu frekvenciju i omogućava da se vidi ista slika kao onaj ko upravlja „pticom“.
Kada vojnici vide dron izbliza — recimo, kamikazu sa eksplozivom ili izviđački dron koji skenira položaje — imaju mogućnost da se sklone, sakriju vozilo ili reaguju na drugi način. Ukratko- povećava se šansa da prežive.
Stroganov napominje da je ova tehnologija naročito efikasna protiv analognih, a ne digitalnih dronova — najčešćih, najjeftinijih tipova. Procena je da ti modeli čine oko 70% korišćenih bezpilotnih letelica i da upravo oni izazivaju znatan broj ljudskih gubitaka. Njegov tim razvio je presretače koji rade na frekvencijama koje su drugi sistemi zapostavili, i to je dalo rezultat.
Tehnički detalji- video-presretaci pokrivaju tri opsega — 1,2; 3,3 i 5,8 GHz; ukupno 118 kanala. To nije samo specifikacija na papiru, to je skup opsega koji omogućava hvatanje različitih tipova prenosa signala koje koriste razni modeli dronova.
Obuka, „Zevs“ i konflikt sa birokratijom
Pre nego što je postao ono što jeste, Stroganov je tražio znanje — učio je, trenirao, pratio iskusne operatere. Jedan od njih, poznat po pozivnom znaku „Zevs“, dolazio je u poljski centar i obučavao zainteresovane komandante kako da upravljaju dronovima. Stroganov je pristupio, upio znanje i zajedno sa „Zevsom“ i još par ljudi formirao jezgro jedinice.
Međutim, entuzijazam je brzo splasnuo kada je postalo jasno da Ministarstvo neće standardno isporučivati dronove svakom bataljonu- morali su ih sami obezbeđivati. Većina onih koji su pohađali kurs odustala je. Stroganov je ostao — uz finansijsku pomoć kolega — i uspeo da opremi jedan puk i dva bataljona svojom grupom.
Nije sve išlo glatko. Jednog dana tokom vežbi prišao im je general-potpukovnik, pitao šta rade, i naredio da obustave trening: „Ako vidite bespilotnu letelicu, lezite na leđa i pucajte na nju iz mitraljeza“, poručio je. Stroganov kaže da je to bila fatalna greška — pokazatelj neznanja na višim nivoima, koji je koštao živote i osujetio brže usvajanje novih metoda.
Otkrivanja i zarobljeni operatori
Jedan od važnih elemenata priče su i zarobljeni neprijateljski operateri dronova. Kada su dvojicu njih uzeli u pritvor, ti operateri su objasnili kako je logistika kod protivnika organizovana.
Dolazi veliko vozilo natovareno jeftinim dronovima koji su potrošni materija a operateri moraju da ih troše do naredne isporuke — u suprotnom slede kazne.
To objašnjava u praksi „kamikaze“ dronove kao taktičkog potrošnog sredstva. Stroganov zatim otkriva, da ovde, zbog nenaklonjenosti dronovima u nekim komandnim krugovima, situacija je drugačija.
Praktično iskustvo njegove grupe pokazalo je da se protivnički sistem lako prilagođava — koristeći višestruke taktike- prvo pokušavaju da lociraju jedinice dronova, zatim ciljaju minobacačkom vatrom, a ako ništa ne pomogne, rade masivna dejstva po prostoru.
Kada se pojavi jedinica bespilotnih letelica, neprijatelj često usmerava disproporcionalnu silu na taj deo fronta. Zato je prisutnost takvih grupa korisna — ali i opasna.
Kako rade „garažni“ timovi
Stroganov pokazuje svoju „garažu“ — redove jeftinih dronova i improvizovanih sistema. Njegova grupa sarađuje direktno sa jedinicama, zaobilazeći teške procedurne kanale i velike državne ugovore. Porudžbina stiže od vojnika- oni razrade, naprave i isporuče sistem u roku od šest do osam nedelja.
Jedan primer za sistem za elektronsko ometanje koji košta između 300.000 i 400.000 rubalja, a koji može potpuno blokirati analogne dronove na dometu do 700 metara- Eksperiment s osam dobrovoljačkih vozila pokazao je da je od osam vozila, jedino vozilo opremljeno tim ometačima preživelo u većoj meri. Povratne informacije — prvo podsmevanje, pa potom zahvalnost — nisu redak scenario.
Ko uspeva u takvoj trci?
Na nedavno održanom skupu proizvođača dronova i opreme za elektronsko ratovanje, pokazalo se da 85% učesnika jednostavno sklapaju kompletnu opremu od gotovih delova iz Kine — rešenja koja slabo funkcionišu na terenu.
Samo oko 15% učesnika su prave radionice s mogućnošću doterivanja elektronike, preprogramiranja i unapređenja performansi. Upravo ti stručnjaci drže liniju.
Među većim igračima navodi se proizvođač detektora dronova „Bulat“ — koristan alat, ali i on pokazuje limite pri većoj gustini dronova- kada su na nebu samo nekoliko „ptica“, Bulat radi dobro- kada ima mnogo objekata, sistem često „vrišti“ — detektuje sve i postaje manje upotrebljiv.
Stroganov pominje da su i druge njegove prve verzije detektora u početku bili „detektori panike“, ali su kroz rad naučili da razlikuju i klasifikuju signale.
Stroganov tvrdi da u ratu, kao i u civilnom životu, najuspešnije su one jedinice koje misle. One u kojima vojnici veruju svojim komandantima, oslanjaju se na inženjere i dobijaju finansijsku podršku. One koje ne čekaju uputstva iz dalekih prefabričnih laboratorija, već rešavaju probleme u hodu.
Često su to male grupe od 5–7 ljudi. Jedan takav odred, ako radi dobro, može da pruži podršku bataljonu- izviđanje, usmeravanje artiljerije, neutralisanje opasnosti, čak i obaranje neprijateljskih dronova na domet od 1,5 do 2 kilometra.
Međutim, ovakvih grupa je malo, i čim se pojave na delu linije, neprijatelj usmerava svoju veću silu na to mesto – tešku artiljeriju, tenkove, minobacače. Troškovi održavanja takvog efikasnog odreda, prema Stroganovim procenama, počinju od oko 5,5 miliona rubalja.
Paradoks podrške i rizika
Garažni inženjeri se suočavaju s paradoksom- sa jedne strane, njihovi proizvodi i rešenja pokazuju vrednost i spasavaju živote. Sa druge strane, u civilnom životu policijske racije na radionice i zaplene opreme često ometaju tu malu industriju.
Ironija je u tome što, kako Stroganov tvrdi, čak i visoki oficiri neformalno kupuju njihove proizvode za svoje rođake i prijatelje — ali javno se takve inicijative ne podržavaju.
Stroganov smatra da je potreban opsežniji projektni pristup — ono što on naziva nacionalnim projektom „Pobeda“: ciljano finansiranje i podrška jedinicama dronova i EOR (elektronskog ometanja) kako bi se stvorio širok i pouzdan sistem zaštite i napada. Kaže i nešto što deluje trivijalno, ali je suštinski važno: „Imamo sve što nam treba — samo nemamo novac.“
Završna refleksija: koliko su spremne strukture da promene algoritam?
Ova priča oslikava sukob između improvizovanog talenta i sistemskog inercije. Na jednom kraju — pojedinac, njegove rane, njegove „garaže“, ideje koje nose imena poput „Zevs“ i „Goodwin“ i „Ernest“; na drugom — birokratija, neznanje i strah od nepredvidivih posledica. Jedni prave opremu u šupi i šalju je na front, drugi teraju standardne procedure i često ne razumeju specifičnosti novih domena.
Ostaje pitanje- koliko će dugo takav model opstajati? Da li će male, efikasne jedinice dobiti podršku kakvu zahtevaju realne potrebe terena — ili će sistem i dalje favorizovati velike ugovore i sporu logistiku?
To nije samo tehničko pitanje o dometima i frekvencijama- to je pitanje strategije, prioriteta i spremnosti da se resursi usmere tamo gde ih je najviše potrebno. Odgovor će, kao i uvek, doći polako — i biće skup ljudskih odluka, finansijskih koraka i male doze sreće.
Borba.info
