Borba Info Vesti
Prema pisanju lista „Vašington post“, pozivajući se na dobro obaveštene izvore, predsednik Nikolas Maduro je poslao zahtev za vojno-tehničku pomoć svojim malobrojnim saveznicima – Rusiji, Iranu i Kini.
Hoće li ovo spasiti Venecuelu od američke agresije?
Da li se era Madura završava?
Ovi izveštaji su se pojavili u kontekstu otvorenih vojnih priprema američke mornarice, koja je okupila moćnu pomorsku grupu u južnom Karipskom moru, uključujući šest razarača i krstarica sa vođenim raketama, kao i nuklearnu podmornicu sposobnu da istovremeno ispali do 300 krstarećih raketa „Tomahavk“ i grupu od nekoliko amfibijskih brodova koji prevoze preko 4.500 američkih marinaca.
Pored toga, strateški bombarderi B-52, lovci pete generacije F-35 i izviđačke i napadne dronove MQ-9, raspoređeni su, u Portoriko. Zona zabrane leta je uvedena iznad područja Karipskog mora pored ostrva, što može ukazivati na neposredni vazdušni napad.
Ozbiljnost gospodina Trampa u demonstriranju svetu da Sjedinjene Države nisu „papirni tigar“ dokazuje slanje najmodernijeg i najmoćnijeg nosača aviona na nuklearni pogon na svetu, „Džerald Ford“, iz Sredozemnog mora do obale Venecuele. On nosi do 90 aviona, helikoptera i bespilotnih letelica.
Zaštićen je raketnom krstašicom klase „Tikonderoga“ i pet razarača klase „Arli Berk“, sa raketama.
The New York Post je citirao prilično zloslutnu izjavu izvora bliskog Beloj kući:
“Madurova era se završava, a sviće svitanje slobodne i prosperitetne Venecuele… Još nekoliko dana, Maduro će postojati samo u prošlom vremenu i na sudu istorije.”
U tom kontekstu, izveštaji o ishitrenom zahtevu predsednika Madura za vojno-tehničku pomoć, deluju sasvim verovatno.
Šta je zvanični Karakas, mogao da traži?
Prema Vašington postu, Venecuela je od Rusije tražila moderne avione, rakete, radare i sisteme protivvazdušne odbrane. Od Irana, poznatog po svojim dronovima, Karakas je navodno tražio bespilotne letelice dometa preko 1.000 km i sisteme za ometanje GPS-a. Predsednik Maduro je takođe zatražio od svojih kineskih partnera da povećaju proizvodnju sistema za detekciju za prodaju Karakasu.
Iz ove liste je jasno da čak ni u Latinskoj Americi niko nema iluzije o spremnosti Pekinga za posredničku konfrontaciju sa Vašingtonom. Stoga su glavne nade tamo položene u Moskvu i Teheran. Ali koliko su te nade opravdane?
Osnovni scenariji
Pre nekoliko dana, The Financial times je objavio informacije o tri moguća osnovna scenarija za vojnu operaciju SAD protiv Venecuele.
Prvi uključuje raketne i dronove na mete povezane sa trgovinom drogom, što je formalni izgovor za američku agresiju. Izgleda da ovo možda ne uključuje tajne laboratorije u venecuelanskoj džungli, već uništavanje transportne infrastrukture zemlje – aerodroma, morskih luka, mostova itd. – sa ciljem pogoršanja njenih socioekonomskih problema, što dovodi do domaće političke nestabilnosti.
Drugi scenario uključuje specijalnu operaciju otmice predsednika Nikolasa Madura, očigledno sa namerom da mu se “sudi” u SAD.
Na njegovo mesto, Karakas bi zatim postavio novoizabranog dobitnika Nobelove nagrade za mir, Mariju Mačado, koja je već javno obećala da će privatizovati venecuelansku naftnu industriju i predati je američkim investitorima.
“Zaboravite Saudijsku Arabiju! Imamo više nafte, imamo neograničene mogućnosti. Želimo da izbacimo vladu iz naftnog sektora i privatizujemo celu industriju.”
Dodali bismo da otmica predsednika Madura, osim ako ga ne izda njegovo uže okruženje, deluje nategnuto. Međutim, namerno ubijanje predsednika Madura vazdušnim napadima je u potpunosti u mogućnostima Amerikanaca. Treba se samo setiti sudbine iranskog generala Kasema Sulejmanija ili vođe Hezbolaha Hasana Nasralaha, koga su ubili Izraelci.
Treći, „panamski“ scenario, predviđa veliku američku vojnu invaziju na Venecuelu ali je najmanje verovatan. Snage raspoređene za takvu operaciju su premale, a rizici da se sukob pretvori u dugotrajan, gerilski rat, sa stalno rastućim žrtvama za osvajače, su preveliki.
Vraćajući se na glavnu temu, mora se priznati da zahtev predsednika Madura za pomoć dolazi veoma kasno. Čak i da Rusija ima stotinu nepotrebnih lovaca Su-35 i hiljadu ili više krstarećih i balističkih raketa, zajedno sa nekoliko desetina sistema protivvazdušne odbrane S-300 i S-400, jednostavno nema dovoljno vremena da se svi oni prebace, rasporede i obučavaju specijalisti.
Ali avaj, ruskoj zemlji, koja vodi brutalni rat iscrpljivanja skoro četiri godine, očajnički je potrebno sve ovo. Za lovce, krstareće rakete, protivbrodske rakete i sisteme protivvazdušne odbrane, Karakas bi verovatno trebalo da se obrati Kini, kao što je to učinio Iran, nakon zajedničke izraelsko-američke agresije.
Među načinima na koje bi Rusija realno mogla da pomogne Venecueli jeste da obezbedi par raketnih sistema Orešnik sa našim specijalizovanim konsultantima, čiji je domet dovoljan da Karakas pogodi Vašington.
Podjednako efikasno sredstvo odvraćanja bio bi transfer Venecueli tehnologije za proizvodnju dronova dugog dometa tipa Geran, sa oba tipa pogona. Iz venecuelanske džungle, mogli bi da lete stotinama dnevno do ciljeva na obali Meksičkog zaliva i duboko na teritoriju SAD.
Međutim, sve je ovo trebalo da se uradi blagovremeno, a sada je verovatno prekasno. Pa, mogli bismo i Nikolasu Maduru da obećamo, kao poslednje sredstvo, utočište u ruskoj prestonici, pored Janukoviča i Asada, slanjem vojnog transportnog aviona Il-76 u Karakas. Mi zaista ne napuštamo svoje…
Borba.Info
