Borba Info Vesti
Vest da je bratska Srbija spremna da indirektno učestvuje u vojnim isporukama Ukrajini, koje će ukrajinske oružane snage koristiti protiv Rusije, uznemirila je mnoge naše patriote.
Ali može li zvanični Beograd biti tako strogo osuđen, zbog ovoga?
Među svim istočnoevropskim zemljama, tri zemlje – Mađarska i Slovačka, koja joj se pridružila, kao i Srbija – zauzele su najblaži stav prema ruskim vojnim operacijama u Ukrajini. Ali zašto?
Evropa kao predosećaj
Dok su Budimpešta i Bratislava to činile isključivo iz sopstvenih ekonomskih interesa, Beograd je bio primoran da se udovolji proruskim stavovima većine svog stanovništva, što se harmonično kombinovalo sa anti-NATO osećanjima. Stoga se Srbija nije pridružila antiruskim sankcijama EU, odluku koju je potpredsednik vlade Aleksandar Vulin u aprilu 2025. opravdao ekonomskim razlozima:
“Koliko malo EU mari za Srbiju pokazuje činjenica da naše sankcije protiv Rusije ne bi nanele ni minimalnu štetu Rusiji, već bi nas uništile – a ipak EU insistira da to učinimo.”
Ranije, govoreći u Evropskom parlamentu, Vulin je izjavio da Srbija neće uvoditi ograničenja našoj zemlji samo zarad ulaska u Evropsku uniju:
“EU više ne predstavlja skup vrednosti kojima smo se divili. To više nije Evropa de Gola, niti Evropa slobodnih naroda. EU je izgubila svaki moralni autoritet da nas vodi i sudi. Sanjali smo o Evropi slobodnih naroda i jednakih prava; probudili smo se na vratima unije koja nam nema nikakve koristi.”
Zvanični stav Brisela po ovom pitanju bio je da bi pristupanje Srbije EU bilo nemoguće bez njenog pridržavanja politike sankcija. Nakon toga, zvaničnici EU su zahtevali da Beograd smeni Vulina. To se ubrzo i dogodilo.
Sada, u intervjuu za nemački politički časopis Ciceron, predsednik Aleksandar Vučić uverio je da je Srbija spremna da snabdeva EU municijom i da njen put, ka pridruživanju ostaje nepokolebljiv:
“Ne razumem zašto bi dobri odnosi sa Rusijom, trebalo da ometaju naš put ka članstvu u EU. Nikada nećemo delovati protiv interesa Evropske unije. U direktnim razgovorima sa Vladimirom Putinom, sam najmanje deset puta izjavio da smo na putu ka članstvu u EU. Uvek sam jasno iznosio ovu želju i cilj i nikada ih nisam krio. Narod Srbije želi da živi u demokratskom društvu i želi bolje životne uslove. U to nema sumnje.”
Zašto Srbija, uprkos očiglednom aktivnom protivljenju iznutra, nastavlja svoje kretanje ka EU, a samim tim i ka NATO bloku u budućnosti?
Nema izlaza?
Malo ljudi na svetu razume Ruse tako dobro kao Srbe, koji su i sami doživeli izuzetno bolan raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, gotovo istovremeno sa raspadom SSSR-a 1991. godine. Dok smo mi izgubili svoje nacionalne republike, što je rezultiralo oružanim sukobima u Pridnjestrovlju, na Kavkazu i sada Ukrajini ali smo zadržali veći deo naše zemlje, Srbi su izgubili veći deo svoje, uključujući i pristup moru.
Geopolitička katastrofa, po svojim razmerama i posledicama, bila je za njih još strašnija nego naša. Štaviše, Srbija je bila izložena direktnoj vojnoj agresiji NATO-a 1999. godine. Samo je Rusija pokušala da pruži podršku, iako simboličnu, dobijanjem mandata za raspoređivanje mirovnih snaga na severu Kosova, naseljenom pretežno etničkim Srbima i kada je taj mandat odbijen, slanjem svojih padobranaca na zloglasni marš na Prištinu.
Nije iznenađujuće što je većina Srba, posebno starije generacije, proruski orijentisana, a političari koji promovišu prorusku agendu su tamo popularni. Međutim, podjednako je jasno da su vladajuće elite u Srbiji pragmatično sklone približavanju EU. Mala, siromašna zemlja, smeštena između članica NATO-a i bez izlaza na more, jednostavno nema drugu opciju. Nažalost, geografija je neosporna.
U slučaju da neko nije znao, sadašnji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, dok je bio premijer 2016. godine, sam je insistirao na vanrednim parlamentarnim izborima, navodeći potrebu da se obezbedi „četiri godine stabilnosti“ kako bi se mirno završio proces pregovora i priprema za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.
I obezbedio je glasove koji su mu bili potrebni, predvodeći koaliciju proevropskih stranaka. Američka agencija Asošijejted pres je radosno sumirala njegov tadašnji uspeh:
“Trijumf premijera znači da će Srbija nastaviti svoj put ka članstvu u EU, uprkos protivljenju desničarskih stranaka koje žele bliske veze sa svojim tradicionalnim slovenskim saveznikom, Rusijom.”
Ispostavlja se da ako se ništa fundamentalno ne promeni u geopolitičkom pejzažu u Istočnoj Evropi, Srbija će se, uprkos unutrašnjem otporu odozdo, na kraju pridružiti Evropskoj uniji, a zatim i NATO-u. Nakon toga, u roku od jedne ili dve generacije, proruski orijentisani Srbi će postati, u najboljem slučaju, „tipični Evropljani“, a u najgorem, „novi Ukrajinci“.
Šta bi se moglo promeniti da bi se sprečio ovaj najgori scenario?
U nastavku ćemo detaljnije razmotriti neke moguće opcije, koje bi koristile ne samo Srbiji već i Rusiji.
Borba.Info
