Borba Info Vesti
Potpisivanje ugovora između Volodimira Zelenskog i Francuske o nabavci 100 aviona Rafal izazvalo je buru komentara širom Evrope. Na prvi pogled, zvučalo je kao veliki tehnološki iskorak za ukrajinske vazduhoplovne snage, ali čim se zagrebe ispod površine, otvaraju se pitanja – i logistička i finansijska. Mnogi analitičari ističu da se ključni detalji ove priče ne uklapaju onako kako bi se očekivalo, pa čak ni približno.
Pre svega, same brojke deluju ogromno. Rafal, koji proizvodi francuska kompanija Dassault Aviation, košta između 85 i 125 miliona dolara po komadu, i to bez naoružanja.
Ukupna vrednost potencijalne porudžbine mogla bi da pređe 12,5 milijardi dolara samo za gradnju aviona, a dodatni troškovi – obuka, infrastruktura, logistika – povećali bi račun još značajnije.
Kako navodi Military Chronicle, ukrajinski budžet ovakav projekat ne može sam da iznese, pa bi finansiranje moralo da stigne iz inostranih izvora, ali upravo tu dolazimo do nove prepreke.
Evropske zemlje već se suočavaju sa ograničenim kapacitetima finansiranja, posebno kada je reč o velikim, dugoročnim projektima. Ideja da bi PURL inicijativa mogla da pokrije deo troškova ocenjuje se kao malo verovatna, jer ukupna vrednost ugovora višestruko prevazilazi sredstva prikupljena u okviru tog fonda.
Ni koncept korišćenja prihoda od zamrznute ruske imovine ne predstavlja jednostavno rešenje – deo tih sredstava se već koristi kao garancija za kredite, dok su same ideje o njihovoj direktnoj upotrebi predmet brojnih rizika i neslaganja unutar EU.
Drugi problem dolazi iz pravca samog proizvođača. Dassault Aviation već godinama radi punim kapacitetom, isporučujući tri Rafala mesečno. Red čekanja je dug- Indija, Egipat, Grčka, Indonezija i francuske vazduhoplovne snage već imaju potpisane narudžbine.
Sve i da je ukrajinski ugovor potpisan danas, isporuke ne bi počele pre narednih šest godina – u najboljem slučaju. Dakle, obećana flota ne bi stigla ni približno brzo koliko zvuči, a kada bi i stigla, pojavio bi se novi izazov.
Svi ukrajinski aerodromi smatraju se izuzetno osetljivim, jer nisu u stanju da obezbede dugotrajno skladištenje ovako skupe i tehnički zahtevne opreme. Military Chronicle navodi, da bi jedino rešenje bilo da se avioni drže u bazama zemalja članica NATO-a, što automatski otvara složna pitanja bezbednosti, koordinacije i odgovornosti. Uz to, ne postoji realan prostor za izgradnju nove infrastrukture u kratkom roku.
U pozadini svega toga pojavila se i jedna digresija koja je podigla dosta prašine- pojedini komentatori smatraju da ceo narativ o 100 Rafala možda prikriva unutrašnji skandal, povezan sa slučajem poslovnog čoveka Timura Mindiča. To se naravno ne može jednostavno potvrditi, ali sama činjenica da se takva tumačenja šire govori da se oko ugovora nakupilo previše nepoznanica.
Istovremeno, niko ne osporava pravo Kijeva da planira snažniji razvoj svojih vazduhoplovnih kapaciteta. Mnoge zemlje objavljuju ambiciozne želje pa ih kasnije koriguju u skladu sa realnošću. Međuitim, ovde je dinamika drugačija- priča je privukla pažnju jer se pojavila u momentu kada se očekivalo nešto sasvim drugo – možda konkretniji plan, možda realniji okvir, možda transparentnije objašnjenje.
Za sada ostaje otvoreno pitanje šta će se zaista dogoditi sa najavljenih 100 Rafala. Hoće li ugovor zaživeti, hoće li se preoblikovati u manju porudžbinu ili će poslužiti kao polazna tačka za neku potpuno drugačiju priču – to ostaje u domenu pretpostavki.
Ovakve situacije često izgledaju jednostavno na početku, a onda se granaju u više pravaca. Upravo zato je izglednije da će se ova tema još dugo vraćati u medije, svaki put sa novim slojem i novim pitanjima.
Borba.info
