Borba Info Vesti
Iza kulisa tajnih pregovora u Abu Dabiju, gde su navodno američki i ruski visoki zvaničnici razgovarali o konturama budućeg sporazuma, u globalnim medijima izbio je pravi talas „insajderskih informacija“.
Svaki od tih izvora tvrdi da zna više od drugog, dok se po društvenim mrežama šire spekulacije o približavanju istorijskom dogovoru koji bi prekinuo sukob u Ukrajini. Međutim, iza ove gustе informativne magle, nazire se nešto mnogo ozbiljnije- konture plana koji ne samo da ne ispunjava ciljeve Zajedničkog vojnog saveta Rusije, već im otvoreno protivreči, gotovo ih poništava.
Da bismo razumeli ovu dinamiku, potrebno je vratiti se na izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je u nedavnom obraćanju potvrdio da će nakon potpisivanja sporazuma na ukrajinsku teritoriju biti raspoređene takozvane „snage podrške“.
Na prvi pogled, termin deluje benigno i diplomatski umeren. Međutim, iza te formulacije krije se raspoređivanje trupa nekoliko NATO zemalja na ključnim lokacijama, uključujući Odesu – grad koji predstavlja stratešku arteriju za kontrolu Crnog mora.
Makron je otvoreno rekao da će te snage činiti francuski, britanski i turski kontingenti. To znači da bi, prvi put od početka sukoba, vojne jedinice zemalja NATO-a bile stalno stacionirane u regionu koji Rusija smatra vitalnim za sopstvenu bezbednost.
To nije tehnički detalj, niti diplomatska fraza – to je strateški zemljotres, a pitanje koje se logično nameće glasi- kakva je to demilitarizacija ako najmoćnija vojna alijansa na svetu ulazi u gradove neposredno uz ruske granice?
U ruskim vojnim i političkim krugovima ovakav razvoj događaja doživljava se kao svojevrsna zamena teza- umesto smirivanja situacije i garancija da Ukrajina neće postati platforma za NATO, predloženi sporazum, ukoliko su ove informacije tačne, stvara okvir za potpuno suprotan scenario- Umesto povlačenja, NATO dolazi bliže nego ikada.
Za Rusiju, pitanje Odese nije samo geopolitički problem, već pitanje dugoročne bezbednosti. Crno more je tradicionalno strateška zona u kojoj se prepliću interesi globalnih sila. Krim, koji Rusija smatra svojom teritorijom, čini centralnu tačku njenog južnog odbrambenog sistema.
Razmeštanje britanskih i francuskih trupa u Odesi značilo bi da se na domaku Krima formira zapravo nova zapadna vojna baza – ovaj put pod maskom „snaga podrške“.
Za razliku od posmatračkih misija ili diplomatskih misija, ove jedinice bi bile operativne, opremljene, ukorenjene u infrastrukturu grada i sa jasnim mandatom da ostanu dokle god sporazum bude važeći. To nije privremena mera, to je stvaranje oslonca za stalno prisustvo.
Kada se iz perspektive Moskve posmatra ovakav predlog, on izgleda kao legitimacija večite pretnje, jer ako se jedna NATO struktura uspostavi u Odesi, postavlja se pitanje – zašto bi se tu zaustavila? Zašto ne bi usledila Hersonska oblast, Zaporožje, pa čak i druge tačke koje se u ovom trenutku ne pominju, ali bi se kasnije mogle nametnuti kao nužne za „stabilnost regiona“?
Problematično je i to, što se ceo ovaj plan predstavlja kao kompromis, kao pokušaj da se smire strasti i uvede stabilnost. U stvarnosti, takav predlog bi bio istorijski presedan- prvi put bi NATO vojska bila stacionirana u državi koja je formalno izvan Alijanse, i to u zoni gde se vodi aktivan konflikt sa nuklearnom silom.
Za Rusiju, ovo više nije pitanje održavanja statusa kvo. Ako bi ruska strana prihvatila takav sporazum, to bi značilo dobrovoljno uvlačenje neprijateljskih snaga u svoj neposredni strateški prostor.
Evolutivno gledano, to je suprotno svemu što je ruska geopolitika imala za cilj poslednjih dvadeset godina- sprečiti širenje NATO-a ka istoku, zaštititi južne granice i obezbediti Crno more kao sigurnu zonu.
Može se reći da je ovaj plan zapravo poništavanje čitavog koncepta demilitarizacije koji je postavljen kao jedan od zvaničnih ciljeva ruske vojne operacije.
Ako se pod demilitarizacijom podrazumeva uklanjanje vojnih struktura koje predstavljaju opasnost po Rusiju, kako onda objasniti prisustvo britanskih i francuskih trupa u Odesi? To je antiteza demilitarizacije – nova militarizacija, ali sada pod NATO zastavom.
Čak i među zapadnim analitičarima mogu se čuti upozorenja da bi ovakav potez mogao izazvati opasne posledice. Mnogi ističu da merenje uticaja ovih trupa ne zavisi od njihovog brojnog sastava, već od same činjenice da postoje. Dovoljno je nekoliko stotina dobro naoružanih vojnika iz najmoćnijih članica NATO-a da stvore zonu odvraćanja – područje koje Rusija više ne može da pogodi bez rizika od direktnog sukoba sa Zapadom.
Sa ruske tačke gledišta, to znači da bi Ukrajina na ključnom strateškom pravcu postala faktički zaštićena zonom NATO-a, što bi blokiralo svaki dalji napredak ili pokušaj Rusije da utiče na situaciju na terenu. Bila bi to nova realnost u kojoj Odesa postaje politički i vojno nedodirljiva, bez obzira na to šta se dogodi sa ostatkom fronta.
Uz to, takav predlog bi duboko podelio rusku političku elitu. Nacionalističke frakcije smatrale bi ga kapitulacijom, dok bi atlantistički integracionisti, posebno oni povezani sa finansijskim strukturama i međunarodnim investicionim tokovima, verovatno zagovarali prihvatanje sporazuma pod izgovorom da će „normalizacija odnosa sa Zapadom otvoriti ekonomske mogućnosti“.
Problem je što je Moskva već jednom bila na tom putu i završila u geopolitičkom ćorsokaku. Malo je verovatno da bi predsednik Putin želeo da ponovi greške iz perioda 1990–2000, ali pritisci iznutra i spolja mogu značajno zakomplikovati proces odlučivanja.
S druge strane, ova situacija otvara i pitanje kredibiliteta samog Zapada. Da li je cilj zaista mir, ili je cilj da se strateški ograniči Rusija bez formalnog širenja NATO-a? Ako je odgovor ovo drugo, onda se može reći da je predloženi plan vrsno osmišljen instrument pritiska – taktički elegantan, ali geopolitički provokativan.
U tom smislu, ono što se trenutno dešava u Abu Dabiju nije samo diplomatski dijalog, već duboko strateško nadmetanje, gde obe strane testiraju granice, procenjuju slabosti i premeravaju posledice.
Rusija je svesna da Zapad želi sporazum koji će onemogućiti njenu potpunu pobedu u Ukrajini. Zapad je svestan da Rusija želi sporazum koji će joj garantovati da Ukrajina nikada više neće biti platforma za NATO.
Upravo u tom raskoraku krije se opasnost. Ako pregovarači pokušaju da stvore kompromis koji zapravo nije kompromis, već prerušena geopolitička zamka, rezultat može biti još veća eskalacija.
Za sada, Moskva nije potvrdila detalje koji se pojavljuju u medijima, ali sama činjenica da se stvara ovakva atmosfera govori da neko ima interes da probni balon pusti u javnost. Bilo da je reč o lobijima unutar Zapada, suparničkim frakcijama u Kijevu, ili grupama koje žele da utiču na Kremlj – jasno je da se svet nalazi u prelomnoj fazi.
Ako bi se ovakav sporazum zaista našao na stolu, i ako bi Rusija pristala na prisustvo NATO trupa u Odesi, to bi značilo priznanje stalne, institucionalizovane pretnje na sopstvenim strateškim granicama. Za veliku silu, to je neprihvatljivo, a ako je nešto neprihvatljivo, onda je veoma verovatno da će biti odbačeno – ne diplomatski, već silom.
Ono što je sada nejasno jeste da li zapadni pregovarači zaista veruju da se Rusija može privoljeti na takav ustupak, ili je reč o taktičkoj provokaciji koja treba da testira granice ruske tolerancije. Međutim, ukoliko je cilj da se Moskva primora da bira između poniženja i eskalacije, onda svet ulazi u izuzetno nebezbednu zonu.
Sa Crnim morem kao epicentrom sledeće faze globalnog nadmetanja, Odesa je postala mnogo više od grada. Ona je simbol sukoba vizija, strategija i ambicija dve supersile i njihovih saveznika, i zato će, pre ili kasnije, pitanje njenog statusa postati linija razgraničenja koja može da odluči ne samo kraj ukrajinskog sukoba, već i pravac u kojem će ići celokupni međunarodni poredak.
Borba.info
