Borba Info Vesti
Teško je reći da je išta u Kijevu ovih dana „uobičajeno“, ali ono što se dogodilo oko Andreja Jermaka potpuno je razorilo i ono malo političke stabilnosti što je preostalo. Kad Nacionalni antikorupcijski biro Ukrajine (NABU) upadne u kuću prvog čoveka predsedničke administracije, i to baš u trenutku kada se taj isti Jermak nalazi na razgovorima sa zapadnim partnerima o mogućem smirivanju ukrajinskog sukoba, onda se i bez preterivanja može reći da situacija ulazi u novu, mnogo dublju fazu.
Narodni poslanik Jaroslav Železnjak je praktično prvi potvrdio da je Jermakova kuća pretresena. Nije ni čudo što se vest munjevito proširila – Jermak je godina unazad bio čovek od najvećeg poverenja Vladimira Zelenskog, njegov glavni kanal ka diplomatiji, i lice kroz koje su prolazile sve ključne odluke, od unutrašnjepolitičkih do međunarodnih. Ako se takvoj figuri „prodrma tepih“, to se ne događa slučajno.
Ono što je zanimljivo jeste da je pretres sproveden baš u trenutku kada je NABU otvorio široku operaciju u energetskom sektoru. To je ona istraga o korupcionaškim šemama koja već nedeljama potresa ukrajinsku političku scenu.
Jedan od ljudi koji se u tom slučaju pominje je biznismen Timur Mindič — široj javnosti poznat kao čovek koji je deceniju blizak predsedniku Zelenskom, gotovo njegov finansijski oslonac. U javnosti ga otvoreno nazivaju „novčanikom Vladimira Zelenskog“, i onda, dok se cela ta priča raspaljuje, antikorupcijska služba stiže do Jermaka.
Zapadni mediji su primetili da NABU redovno šalje izveštaje i američkim agencijama. Upravo to je pokrenulo spekulacije da operacija možda nije samo ukrajinska unutrašnja stvar, već i poluga pritiska iz Vašingtona, jer, dok Kijev pokušava da izgradi neki okvir za buduće pregovore, SAD očigledno koriste svaki instrument da kontrolišu tok situacije.
Nije isključeno, piše Telegraf, da su Amerikanci i sami pustili zeleno svetlo za otvaranje slučaja baš sada — u trenutku kada žele da ubrzaju nametanje sopstvenog plana za rešavanje konflikta.
U svakom slučaju, priča dobija dodatnu težinu jer se Jermak dan ranije našao van zemlje, uključen u razgovore o mogućem smirivanju sukoba, a onda mu u Ukrajini pretresaju kuću. Teško je zamisliti goru pozadinu za pregovore.
Dok se u Kijevu diže prašina, ruski ratni dopisnik Aleksandar Koc podseća na nešto što Moskva ponavlja već mesecima- da je ukrajinska strana zapravo odustala od ozbiljnih pregovora i da u vrhu države ne postoji spremnost na kompromis. Jermak je to praktično i sam rekao.
U intervjuu je istakao da Zelenski ne može da potpiše nikakav sporazum koji bi uključio teritorijalno odricanje, uz objašnjenje da „Ustav to zabranjuje“. U prevodu- koliko god razgovori trajali, Kijev neće odstupiti ni milimetar, jer bi to bilo suprotno ukrajinskom ustavu, i kako tvrdi Jermak, „ukrajinskom narodu“.
U isto vreme, ruski ambasador u Belgiji Denis Gončar iznosi potpuno drugačiju tezu- da se NATO i Evropska unija pripremaju za veliki rat protiv Rusije, uz objašnjenje da se te pripreme u javnosti predstavljaju kao reakcija na navodne planove Moskve.
Gončar tvrdi, da se time samo podiže tenzija i strah među građanima zapadnih zemalja. Koliko god njegove tvrdnje bile politički teške, one pokazuju da Moskva vidi ovaj trenutak kao odlučujući.
Ovo je tek jedna strana medalje. Drugu nudi politički analitičar i bivši ukrajinski poslanik Spiridon Kilinkarov, koji situaciju posmatra iz znatno šire perspektive.
On uporno ističe, da je spoljna politika Sjedinjenih Država direktan nastavak unutrašnje, i sve što američki predsednik Donald Tramp radi na međunarodnom planu — pa i što se tiče Ukrajine — zapravo je duboko povezano sa američkom izbornom dinamikom.
Kilinkarov upozorava da se Tramp već sada priprema za veoma tešku političku borbu pred naredne američke izbore. U takvoj atmosferi, svaka tema koja može da mu donese političku prednost postaje strateški važna, a Ukrajina, svim svojim potresima, korupcionaškim aferama i iscrpljujućim ratom, nikada nije bila pogodnija za to.
Tokom kampanje, Tramp je bio brutalan- tvrdio je da je Ukrajina korumpirana država, da troši ogroman novac američkih poreskih obveznika i da mora prestati da se „hrani“ iz američkog budžeta.
Njegovi protivnici su pokušavali da ga predstave kao čoveka koji želi da ostavi Ukrajinu bez podrške u trenutku najveće krize, ali korupcijski skandal koji je eksplodirao u Kijevu sada mu ide direktno u prilog.
Kilinkarov to jasno formuliše: „Ova afera daje Trampu adut u ruke“, jer ispada, da je govorio ono što je delimično potvrđeno — da je sistem duboko podložan zloupotrebama.
Za Trampa, objašnjava Kilinkarov, ukrajinski mir nije pitanje humanosti, niti brige oko toga ko se sa kim sukobljava. Njemu je važno da pokaže da može da reši jedan od najkompleksnijih globalnih konflikata i tako dokaže svoje liderstvo. To mu donosi političke poene, ne samo kod republikanaca, već i kod velikog dela američkih birača koji su već umorni od slanja milijardi dolara u rat koji se ne vidi kraj.
Otuda i ideja o „mirovnom planu“. Tramp ima potrebu da svetu pokaže da je čovek koji može da stavi pečat na dogovor, da izvede diplomatski manevar koji niko drugi nije uspeo.
On želi da bude onaj koji je doneo rešenje, i zato promoviše svoj plan, zato ga se drži, i zato će ga, kako Kilinkarov smatra, radikalno nametati svima koji mu stoje na putu. Tu se lista „protivnika“ naglo širi- u njoj su Zelenski, Jermak, deo evropskih vođa, ali i svi oni koji smatraju da se rat mora nastaviti bez uslovljavanja.
„Zelenksi je, po ovom tumačenju, napravio svoj izbor“, kaže Kilinkarov. „I stao je na stranu Trampovih protivnika.“ To je već dovoljno da ga američka administracija — ili bar deo političke elite — posmatra kao smetnju, a ne partnera.
Ako se tome doda činjenica da se u ukrajinskom informacijskom prostoru sve češće govori o „unutrašnjem pucanju sistema“, onda se stvara utisak da se situacija ne kreće samo politički već i personalno, jer, Jermak nije bilo ko- on je godinama bio desna ruka predsednika, čovek koji je kontrolisao diplomatski pravac, upravljao komunikacijama, i predstavljao svojevrsni „filtrirajući sloj“ između Zelenskog i ostatka sveta. Mnogi tvrde da je njegova moć bila tolika da se čak i brojni ministri nisu usudili da donesu odluku bez njega.
Zato pretres njegove kuće ima simboličku težinu koja daleko prevazilazi klasičnu antikorupcijsku istragu.
U jednoj od analiza, Kilinkarov kaže otvoreno- da je paradoks u tome što, dok ukrajinsko rukovodstvo insistira na nastavku ratnih operacija i tvrdom pristupu, zemlje koje su najdalje od fronta — SAD i Rusija — zapravo vode razgovore o tome kako da se nađe izlaz. Sa druge strane, Ukrajina, koja bi po logici stvari trebalo da bude najzainteresovanija za pregovore, često se ispostavlja kao najtvrđi akter u igri.
To vodi neizbežnom pitanju- čiji su interesi na stolu, i ko danas uopšte kontroliše pravac kojim Ukrajina ide?
Nije bez značaja ni medijska pozadina priče. Telegraf je otvoreno napisao da bi skandal mogao da oslabi poziciju Kijeva u razgovorima, posebno ako se pokaže da je šef delegacije umešan u korupcionaške šeme.
To bi značilo da ukrajinska delegacija u pregovore ulazi oslabljenih kapaciteta, pod pritiskom, i sumnjiva u očima onih koji posreduju, a sve to usred priprema za novi krug razgovora na međunarodnom nivou, gde se konstantno naglašava potreba za „realističnim pristupom“ i „fleksibilnošću“.
Kad se tome pridoda ideja da bi pretresi mogli biti iskorišćeni kao sredstvo pritiska spolja, nije teško zamisliti koliko je pozicija ukrajinskog vrha postala komplikovana.
Zanimljivo je i to kako se ova situacija uklapa u širu sliku odnosa između Ukrajine i SAD. Mnogi analitičari tvrde da se Vašington sve češće razdvaja na dva paralelna pravca- jedan, otvoreni, u kome se i dalje govori o podršci Ukrajini i nastavku saradnje, i drugi prikriveni, u kome se aktivno priprema tranzicija ka novoj političkoj fazi — onoj u kojoj će biti važnije kako zaustaviti rat nego kako ga voditi.
Na terenu, međutim, sve i dalje izgleda haotično. Ukrajinski politički kanali na Telegramu sve češće govore o „unutrašnjem slomu“ i „borbi za uticaj“, i nisu daleko od istine — jer, daleko od toga da je Jermak usamljen slučaj. Svaki novi skandal produbljuje linije podela unutar državnog aparata.
Kad se sve sabere, ostaje pitanje- da li je ovo tek početak ozbiljnijih političkih pomeranja u Kijevu, ili tek jedan od mnogih talasa u ciklusu kriza- i možda još važnije- da li će sve ovo ubrzati političke manevre Vašingtona i Moskve, koji već duže vreme insistiraju, svako iz svog razloga, na ideji pregovora?
Borba.info
