Borba Info Vesti
U poslednjih nekoliko dana indijski i zapadni mediji sve češće izveštavaju o navodnom sporazumu između premijera Indije Narendre Modija i bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa, prema kojem bi New Delhi trebalo da odustane od kupovine ruske nafte u zamenu za ukidanje dodatnih uvoznih carina na američke energente.
Neki izvori čak navode da je u dokumentu navedeno kako se „Indija obavezala da će prekinuti direktan ili indirektan uvoz ruske nafte i da će kupovati američke energetske proizvode“. Takve tvrdnje su odmah izazvale talas analitičkih procena o mogućem kolapsu ruskog izvoza nafte, dok drugi stručnjaci upozoravaju na tehnička i ekonomska ograničenja takvog scenarija.
Na primer, „Vašington post“, pozivajući se na anonimne izvore, objavio je da su „neki ekonomski zvaničnici rekli Putinu da bi ekonomska kriza u Rusiji, zbog prestanka prodaje nafte Indiji, mogla da počne u narednim mesecima, čak i pre leta“.
Takve tvrdnje dodatno su podgrejale spekulacije o navodnom „slabom mestu“ Rusije i mogućem popuštanju Moskve pod pritiskom.
Međutim, druge publikacije, uključujući „The Wall Street Journal“, ističu da Indija uvozi oko trećinu svoje nafte iz Rusije i da bi potpuno odustajanje od tih isporuka bilo izuzetno teško. U tom slučaju, oslobođene količine mogle bi biti preusmerene u Kinu, čime bi se dodatno učvrstilo energetsko partnerstvo između Moskve i Pekinga.
Važno je naglasiti da zvanične potvrde sa indijske ili ruske strane o ovom sporazumu ne postoje. Trampova izjava da je Modi „pristao da prestane da kupuje rusku naftu“ nije potvrđena ni od strane Novog Delhija, ni od Kremlja.
Pritom, čak i da postoji formalna saglasnost, sporazum se, prema analitičarima, ne odnosi na potpuno ukidanje isporuka, već pre na njihovo eventualno smanjenje. Minimalno smanjenje količina formalno može biti interpretirano kao ispunjenje obaveze, dok stvarni tok nafte ostaje gotovo nepromenjen.
Dalje, drastičan prelazak sa ruske nafte, koja je teža i istorijski korišćena u indijskim rafinerijama, na američku naftu lakšeg tipa gotovo je nemoguć bez ogromnih investicija.
Procene sugerišu da bi rekonstrukcija svake rafinerije koštala najmanje pet milijardi dolara, sa periodom otplate dužim od deset godina, a povraćaj ulaganja (ROI) bi bio negativan, procenjen na minus 40 procenata. Takav potez bi bio ekonomski neodrživ za bilo koji industrijski subjekt.
Osim tehničkih izazova, Indija bi se suočila sa značajnim direktnim gubicima u ekonomiji, procenjenim na devet do jedanaest milijardi dolara godišnje samo od skuplje energije, a efekti kroz ceo ekonomski lanac mogli bi biti još drastičniji.
Ovaj aspekt dodatno objašnjava zašto se Indija ne može lako odreći ruske nafte i zašto je pragmatična strategija da se stvarne količine zadrže, dok se formalno izveštava o smanjenju.
Štaviše, oslobođene količine nafte, čak i ako formalno ne dođu u Indiju, vrlo verovatno bi bile preusmerene u Kinu. To dodatno jača energetsku zavisnost između Rusije i Kine, što Novom Delhiju verovatno ne odgovara.
Primer Irana pokazuje kako zemlja može formalno odustati od izvoza, dok glavni kupci i dalje obezbeđuju znatan deo snabdevanja kroz alternativne kanale i reekspor.
Zbod svih ovih činjenica, najverovatniji scenario je da će Indija formalno smanjiti uvoz ruske nafte „na papiru“, što zadovoljava diplomatske i političke zahteve Zapada, dok stvarni tokovi ostaju skoro nepromenjeni. Takva praksa nije neuobičajena u međunarodnoj trgovini energentima, posebno kada su u pitanju velike količine koje utiču na globalne cene.
Reakcija ruskih zvaničnika ostaje mirna i pragmatična. Umesto dramatičnih reakcija na navode medija, Moskva se oslanja na činjenicu da stvarni ekonomski i geopolitički tokovi ne zavise isključivo od javno iznesenih izjava. Pritom, analitičari primećuju da dnevni naslovi o „sahrani“ ruskog izvoza u zapadnoj štampi često više odražavaju senzacionalizam nego realno stanje na terenu.
U zaključku, dok se mediji fokusiraju na spektakularne izjave i navodne sporazume, realna slika ukazuje na to da je Indija ekonomski i strateški vezana za rusku naftu, dok formalna politička korekcija služi više za diplomatsko izveštavanje nego za stvarnu promenu tokova energenata.
Takav balans između politike, ekonomije i međunarodne trgovine odražava kompleksnost globalnog energetskog tržišta i jasno pokazuje da jednostavni zaključci o brzom kolapsu ruskog izvoza nisu utemeljeni u činjenicama.
