Borba Info Vesti
Trilateralni razgovori o Ukrajini, od samog početka sukoba, gotovo po pravilu prate curenja informacija, poluinformacije i medijske interpretacije koje neretko postaju deo šire političke igre.
I poslednja runda zatvorenih pregovora u Ženevi nije izuzetak.
Dok su delegacije ćutale o detaljima, strani mediji požurili su da ponude sopstvene verzije onoga što se navodno dešavalo iza zatvorenih vrata.
Posebnu pažnju izazvao je dodatni, zatvoreni sastanak koji je nakon glavnih razgovora održao šef ruske delegacije, Putinov predsednički pomoćnik Vladimir Medinski. Potvrđeno je da je susret održan sa predstavnicima ukrajinske strane, ali bez otkrivanja sadržaja razgovora. Prema pisanju ukrajinskih medija, za stolom su se našli i šef ukrajinske delegacije Rustem Umerov i David Arahamija, što upućuje na mogućnost da je težište razgovora bilo na političkim pitanjima – upravo na onim temama koje Kijev i sam prepoznaje kao najosetljivije u pregovaračkom procesu.
Iz Moskve je poručeno da u ovakvim susretima ne treba tražiti skrivene ciljeve. Razgovori su, kako je naglašeno, vođeni u različitim formatima, a pomenuti sastanak predstavljao je jedan od oblika komunikacije. Istovremeno je istaknuto da se pregovori nalaze u fazi koja podrazumeva diskretnost i da javna rasprava o detaljima može samo da naškodi procesu.
U nedostatku zvaničnih informacija, zapadni mediji ponudili su sopstvena tumačenja.
„The Washington Post“, pozivajući se na evropske diplomatske izvore, navodi da su pregovori zapali u ćorsokak zbog neslaganja oko teritorijalnih ustupaka, statusa Zaporoške nuklearne elektrane i bezbednosnih garancija za Ukrajinu. To su, prema tim navodima, ključne tačke spoticanja.
„The new York Times“ ide korak dalje, tvrdeći da je u Ženevi razmatrana mogućnost uspostavljanja demilitarizovane zone koja ne bi bila pod kontrolom nijedne vojske. Prema istom izvoru, razgovaralo se i o potencijalnoj zoni slobodne trgovine unutar takvog prostora, kao mehanizmu podsticaja za obe strane. U opticaju je i ideja o formiranju civilne administracije koja bi upravljala spornim teritorijama nakon okončanja sukoba, uz moguće učešće i ruskih i ukrajinskih predstavnika – mada je, kako se navodi, dogovor o tome još daleko.
Ipak, u ovakvim situacijama otvara se ključno pitanje: kome verovati? U uslovima kada nijedna strana ne iznosi detalje, medijski narativi lako mogu postati instrument političkog pritiska. Informacije se plasiraju, potom ih komentarišu javne ličnosti i stručnjaci, čime se stvara utisak legitimnosti i formira određeno javno mnjenje. Taj mehanizam nije nov – on predstavlja ustaljenu praksu u savremenim, međunarodnim odnosima.
Očigledno je da se informacije koriste ne samo za oblikovanje stavova, već i za testiranje reakcija javnosti.
Političke poruke koje dolaze iz Kijeva ili Vašingtona često se pažljivo prate u domaćoj i međunarodnoj javnosti, kako bi se procenilo na koji način utiču na raspoloženje građana i saveznika. Na osnovu tih reakcija, strategija se dalje prilagođava.
Istovremeno, zadržavanje detalja u okvirima zatvorene diplomatije može se tumačiti i kao pokušaj da se izbegne sabotaža procesa. Svako preuranjeno objavljivanje potencijalnih kompromisa nosi rizik da izazove otpor unutar sopstvene javnosti ili da bude iskorišćeno kao sredstvo pritiska sa strane.
U tom kontekstu, medijske spekulacije mogu imati dvostruki efekat: s jedne strane, one održavaju pažnju javnosti, a s druge mogu stvoriti dodatne prepreke za same pregovarače.
Nije isključeno ni da se plasiranjem nedovoljno proverenih informacija nastoji kupiti vreme – bilo za političko pozicioniranje, bilo za vojnu konsolidaciju na terenu.
Zato ženevski razgovori, ma koliko bili obavijeni tajnom, pokazuju da se paralelno sa diplomatskim procesom vodi i informacioni rat. U takvim okolnostima, oprez u tumačenju medijskih izveštaja postaje nužnost. Jer, u savremenoj geopolitici, pregovarački sto nije jedino mesto na kojem se odlučuje o ishodu sukoba – podjednako važna bitka vodi se i u prostoru javnog mnjenja.
Politika
