Borba Info Vesti
U noći 21. februara 2026. godine Ukrajina je izvela jedan od najsmelijih i strateški najosetljivijih udara od početka rata. Meta je bila Votkinska mašinska fabrika, ključno preduzeće ruske vojne industrije smešteno u Udmurtiji.
Reč je o postrojenju u kojem se sklapaju i proizvode nosači nuklearnog i konvencionalnog naoružanja, uključujući balističke rakete kratkog dometa Iskander-M, kao i interkontinentalne sisteme Topolj-M i Jars, koji čine okosnicu kopnene komponente ruske nuklearne trijade.
Prema navodima ukrajinskih izvora, napad je izveden raketama FP-5 Flamingo, relativno novim sredstvom dugog dometa, sposobnim da pogodi ciljeve udaljene više od 1.400 kilometara.
Regionalne vlasti su potvrdile, da je protivvazdušna odbrana dejstvovala iznad grada, dok su lokalni kanali objavili snimke eksplozija i dima iznad industrijske zone. Prijavljeno je da je jedanaest osoba povređeno. Rusko Ministarstvo odbrane nije se zvanično oglasilo povodom incidenta.
Za razliku od ranijih napada na rafinerije, skladišta goriva ili logističke centre, ovaj udar imao je drugačiju simboliku i stratešku težinu.
Votkinska fabrika se u analitičkim krugovima smatra jednim od ključnih stubova ruskog sistema strateškog odvraćanja. U njoj se proizvode raketni sistemi sposobni da nose i konvencionalne i nuklearne bojeve glave, što je čini direktno povezanom sa održavanjem dugoročnog nuklearnog pariteta.
Ruska vojna doktrina predviđa mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u slučaju pretnje po opstanak države ili onesposobljavanja kritičnih objekata od vitalnog značaja za bezbednost.
U tom kontekstu, gađanje postrojenja u kojem se proizvode strateški nosači moglo bi se tumačiti kao prelazak granice koju su zapadne zemlje i Kijev do sada izbegavali. Ipak, za sada nema zvaničnih signala da Moskva incident kvalifikuje kao takvu vrstu pretnje.
Od početka 2024. godine ukrajinske snage, uz oslonac na zapadne obaveštajne podatke i tehnologiju, sve češće pogađaju ciljeve duboko u ruskoj teritoriji.
Raniji napadi na vojne aerodrome u Engelsu i Rjazanju pokazali su sposobnost Kijeva da probije višeslojnu protivvazdušnu odbranu. Udar na Votkinsk predstavlja dodatnu eskalaciju u dometu i simbolici ciljeva.
Pitanje koje se nameće jeste, zašto je takav potez povučen upravo sada.
Front u istočnoj Ukrajini poslednjih meseci karakteriše relativna stabilizacija, uz postepeno napredovanje ruskih snaga na pojedinim sektorima. U takvim okolnostima, analitičari ocenjuju da Kijev nastoji da promeni dinamiku sukoba kroz asimetrične udare na visoko vredne ciljeve, računajući da će time povećati cenu rata za Moskvu.
Istovremeno, rizik od snažnog odgovora ostaje visok. Rusija raspolaže širokim spektrom sredstava za odmazdu, od hipersoničnih sistema poput Kinžala i Cirkona, do strateške avijacije i velikog broja krstarećih raketa.
Masovni koordinisani udari na energetsku, transportnu i komandnu infrastrukturu mogli bi da dodatno oslabe ukrajinske kapacitete uoči nove faze borbi.
Zapadne prestonice za sada pozivaju na uzdržanost i izbegavanje daljih eskalacija, ali istovremeno nastavljaju vojnu i finansijsku podršku Kijevu. U diplomatskim krugovima raste zabrinutost, da bi napadi na objekte povezane sa nuklearnim arsenalom, mogli da promene dosadašnja pravila neformalnog ograničavanja sukoba.
Moskva se, barem javno, odlučila za ćutanje. U prethodnim slučajevima sličnih incidenata reakcija je usledila sa vremenskim odmakom, kroz pojačane vazdušne udare ili nove talase mobilizacije resursa. Da li će i ovoga puta odgovor biti ograničen ili će signalizirati novu fazu rata, ostaje otvoreno pitanje.
Udar na Votkinsk, bez obzira na razmere štete, pokazuje da sukob ulazi u fazu u kojoj se testiraju granice strateške izdržljivosti obe strane. Ako se pokaže da su proizvodni kapaciteti ozbiljnije pogođeni, to bi moglo imati dugoročne posledice po dinamiku odvraćanja. Ukoliko je šteta minimalna, simbolički efekat ipak ostaje snažan.
Za sada nema potvrde o prekidu proizvodnje niti o promenama u ruskom nuklearnom rasporedu. Međutim, sama činjenica da je takav cilj bio izabran govori o rastućoj spremnosti da se rizik podigne na viši nivo.
U atmosferi neizvesnosti i pojačanih tenzija, svaki naredni potez mogao bi imati disproporcionalne posledice po regionalnu i globalnu bezbednost.
