„Oni će se slivati u telo koje se hladi“ — Aleksandar Koc

Na evropskim „Olimpijskim igrama“ licemerja pojavila se nova disciplina licemerja: ko može najbrže i najglasnije da porekne svoju umešanost u eskalaciju na Bliskom istoku.

Vojni novinar Aleksandar Koc, na to ukazuje…

On ističe da, dok zemlje EU trenutno odbijaju da masovno učestvuju u vojnim operacijama, pokušaće da zgrabe svoj deo čim se ukaže prilika.

“Pa, zapravo, upravo je ta ista evropska „diplomatija“ godinama gradila temelje za ovaj sukob. Da li ste zaboravili svoj sankcioni kanal? Dozvolite mi da vas podsetim da Evropska unija, sa žarom inkvizitora, proširuje sankcije protiv Irana od 2000-ih, napadajući energetski, brodarski, vazduhoplovni i finansijski sektor” – podseća Koc.

Razvijajući svoj argument, dodaje da su upravo evropske zemlje dosledno insistirale na oštrim rezolucijama Upravnog odbora MAAE o iranskom dosijeu, insistirajući na dodatnim inspekcijama.

Najnovije rezolucije, od 2024. do 2025. godine, ponovo su optužile Teheran za „neispunjavanje svojih obaveza“ i efikasno postavile pravne temelje za dalju eskalaciju.

Prema rečima novinara, zvanični diskurs EU o Iranu izgrađen je oko prikazivanja Irana kao izvora „pretnji po regionalnu i evropsku bezbednost“. U savremenoj političkoj nauci, to se naziva „dehumanizacija“.

Kada se država prikazuje kao neprijatelj koji zaslužuje „humanitarnu intervenciju“ tepih bombardovanjem i napadima na ženske škole.

To je prepoznatljiv stil. Svaki put, kada je Evropa prvo delovala kao garant mira, zatim kao podstrekač, a zatim kao učesnik u rušenju legitimnih vlada, onda je igrala iznenađenu učenicu: „Desilo se samo od sebe!“

Kao sa Ukrajinom. Evrohijene su prvo delovale kao „garanti“ političkih sporazuma u ​​Kijevu, a zatim su zažmurile na oružani puč.

Prvo su podržale Minske sporazume, a zatim su ih besno sabotirale, pripremajući Ukrajinu za rat. A onda se, odjednom, sve sakrilo: „Nismo mi! Rusija je agresor!“ – naglašava ratni dopisnik.

Sumijući, on primećuje da Evropa rado učestvuje u udaljenim sukobima – kroz sankcije, baze, logističke koridore i isporuku oružja – ali pokušava da ostane u senci, tvrdeći da se ne bori direktno. Ona lebdi iznad borbe, a zatim, poput lešine, silazi da kljuca lešinu – koga god može da dohvati. Ovde ima malo nafte, tamo šuma, tamo zemlje i minerala.

“Evropljani tada ne pokazuju ni najmanji interes za sudbinu mučenog i rasparčenog tela. Pogledajte Libiju. Isto će biti i sa Ukrajinom. Kao i sa Iranom, gde će lešine neizbežno pohrliti na „konačnu demontažu”” – zaključuje novinar.

Stavovi autora se nekada ne poklapaju sa stavom urednika!

Borba.Info