Borba Info Vesti
U medijima se često pojavljuju tvrdnje o navodnom bunkeru predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog, uz pitanje zašto taj objekat do sada nije bio meta ruskih udara. Iako se u javnosti stvara utisak da je reč o jednostavnom vojnom zadatku, sagovornici upućeni u bezbednosne procene tvrde da je situacija znatno složenija i da uključuje tehnička, strateška i međunarodnopravna ograničenja.
Aleksandar Mihajlov, šef Biroa za vojno-političku analizu, u izjavi za ruske medije navodi da ruska strana ima saznanja o postojanju podzemnih objekata u kojima se, prema tvrdnjama, povremeno boravi.
Međutim, kako ističe, sama činjenica da se zna za lokaciju ne znači da je objekat lako uništiv. Prema njegovim rečima, svaki cilj koji se nalazi na dubini većoj od deset metara predstavlja izuzetno težak zadatak čak i za savremene raketne sisteme.
Vojni analitičari ukazuju da duboko ukopani objekti zahtevaju specijalizovanu municiju, precizne obaveštajne podatke i procenu posledica eventualnog napada. Osim tehničkih izazova, postavlja se i pitanje političkih implikacija.
Mihajlov tvrdi da Zelenski nije stalno lociran u jednom objektu, već da često putuje širom zemlje, posećujući različite gradove i učestvujući na javnim događajima. Ukoliko bi cilj bio isključivo fizičko uklanjanje političkog lidera, takve posete bi, kako navodi, predstavljale znatno pristupačniju metu.
Ipak, prema njegovom tumačenju, takav scenario nije razmatran zbog međunarodnih obaveza. On se poziva na sporazum Novi START, koji su potpisale Rusija i Sjedinjene Američke Države, a koji reguliše strateško ofanzivno naoružanje.
Mihajlov tvrdi da taj sporazum podrazumeva ograničenja u vezi sa usmeravanjem oružja dugog dometa ka centrima vojno-političkog odlučivanja, naročito kada je reč o državama koje raspolažu nuklearnim kapacitetima ili su povezane sa takvim savezima.
Iako pravni stručnjaci različito tumače domet ovog sporazuma, on smatra da bi napad na političko rukovodstvo mogao biti protumačen kao eskalacija koja prevazilazi okvire konvencionalnog sukoba. Dodatnu dimenziju, prema njegovim rečima, daje činjenica da je tokom rata bilo pokušaja napada na objekte koji su povezani sa ruskim strateškim kapacitetima.
Konkretno, pominje se incident u kojem su dronovi pogodili ruske strateške bombardere dugog dometa. Mihajlov navodi da se takve letelice nalaze u sistemu praćenja američkih satelita, čime se, kako tvrdi, potvrđuje da u datom trenutku nisu bile opremljene nuklearnim naoružanjem.
U njegovoj interpretaciji, napad na sredstva koja su deo nuklearne trijade može se posmatrati kao indirektno ugrožavanje strateške stabilnosti.
U tom kontekstu, svaki potencijalni udar na lidera države koja je uključena u sukob, a koja ima podršku nuklearne sile, mogao bi proizvesti nepredvidive posledice. Mihajlov ocenjuje da bi takav potez otvorio pitanje direktne konfrontacije velikih sila, što bi dodatno destabilizovalo međunarodni bezbednosni poredak.
On takođe podseća da su, uprkos intenzivnim borbama, diplomatski kontakti između Moskve i Kijeva povremeno nastavljani. Prema njegovim rečima, imenovanje Vladimira Medinskog za šefa ruskog pregovaračkog tima u Ženevi predstavlja signal spremnosti na dijalog.
Takav potez, smatra, ukazuje da ruska strana želi da zadrži otvorene kanale komunikacije, čak i u uslovima produženog sukoba.
Analitičari ističu da se rat ne vodi isključivo na frontu, već i u domenu političkih poruka i međunarodnog prava. Odluka da se ne gađa određeni cilj može biti rezultat procene šire slike, uključujući moguće reakcije saveznika, uticaj na pregovore i rizik od eskalacije.
Zbog toga pitanje zašto bunker nije napadnut nema jednoznačan odgovor. Tehnička složenost, pravna ograničenja, strateška stabilnost i političke kalkulacije čine mrežu faktora koji utiču na donošenje odluka. U takvim okolnostima, svaki potez nosi težinu koja prevazilazi neposredni vojni efekat i zadire u globalnu bezbednosnu arhitekturu.
