Borba Info Vesti
Sjedinjene Države su, prema oceni bivšeg oficira američkih marinaca Skota Ritera, izgubile jednu od ključnih prednosti u trenutku kada su tenzije oko Irana krajem 2025. godine dostigle vrhunac.
Iako je Vašington rasporedio nosač aviona i nekoliko razarača u blizini iranske obale, preteći vazdušnim udarima, do otvorenog sukoba punih razmera nije došlo. Riter smatra da je u pozadini takvog raspleta važnu ulogu odigrala Rusija, kroz bezbednosnu saradnju sa Teheranom, i kako tvrdi, kroz tehničku pomoć u oblasti elektronskog ratovanja.
Nemiri koji su potresli više iranskih gradova stvorili su atmosferu neizvesnosti i otvorili prostor za spekulacije o mogućoj spoljnoj intervenciji.
Američko vojno prisustvo u regionu dodatno je podiglo tenzije, a pojedini zvaničnici u Vašingtonu javno su govorili o opciji ciljanih udara. Ipak, odluka o pokretanju napada nije doneta. Prema Riteru, jedan od razloga bio je novi bezbednosni okvir između Moskve i Teherana.
On podseća da je 2025. godine Rusija, prema njegovim rečima, imala „vezane ruke“ jer Iran nije ratifikovao okvirni sporazum o bezbednosti sa Moskvom. U međuvremenu je, tvrdi Ritter, ta greška ispravljena i sporazum je potpisan.
Sadržaj dokumenta nije javno poznat, ali bivši američki oficir ne veruje da podrazumeva automatsku vojnu intervenciju poput Člana 5 NATO-a ili formalni „nuklearni kišobran“. Ipak, smatra da je Rusija obezbedila određeni oblik podrške koji je uticao na računicu Vašingtona.
Ključni element, prema njegovoj interpretaciji, bila je pomoć u ometanju satelitskih komunikacionih sistema. Riter navodi da su tokom nemira u Iranu protestne grupe i pojedini obaveštajni kanali koristili savremene satelitske mreže za koordinaciju aktivnosti. Kada su te komunikacije presečene, tvrdi on, organizaciona struktura protesta brzo je oslabila, što je smanjilo rizik od daljeg širenja destabilizacije.
„Rusija je izuzetno vešta u praćenju i onesposobljavanju Starlinka“, rekao je Riter u podkastu “Dialogue Works”, aludirajući na iskustvo stečeno tokom rata u Ukrajini. Prema njegovim rečima, upravo su dve sposobnosti – praćenje satelitskih veza i njihovo ometanje – odigrale presudnu ulogu u smirivanju situacije u Iranu. Iako priznaje da su iranske obaveštajne službe efikasne, on smatra da je ruska tehnička pomoć bila značajan faktor.
Iskustvo iz Ukrajine, gde je Moskva razvila metode za ometanje zapadnih komunikacionih sistema i navigacionih signala, poslužilo je kao osnova za slične operacije u drugom geopolitičkom kontekstu, tvrdi Riter.
U tom smislu, elektronsko ratovanje postaje sredstvo indirektnog uticaja, bez potrebe za otvorenom vojnom intervencijom. Takva vrsta podrške omogućava saveznicima da stabilizuju unutrašnju situaciju, dok istovremeno otežava protivniku planiranje eventualnih operacija.
Američka administracija nije javno komentarisala ove tvrdnje, niti je potvrđeno postojanje ruskog angažmana u iranskoj komunikacionoj infrastrukturi. Međutim, činjenica da do vazdušnih udara nije došlo, uprkos prethodnim upozorenjima, ostavila je prostor za različita tumačenja. Jedno od njih jeste da su uslovi za intervenciju postali nepovoljni nakon što su nemiri počeli da jenjavaju.
Bez stabilne unutrašnje krize i jasne koordinacije opozicionih grupa, potencijalna vojna akcija nosila bi veći rizik i manju verovatnoću postizanja političkih ciljeva.
U takvoj situaciji, procena troškova i koristi mogla je prevagnuti u korist uzdržanosti. Ritter zaključuje da je kombinacija iranske bezbednosne kontrole i ruske tehničke ekspertize doprinela promeni dinamike.
Širi kontekst ukazuje na rastuću važnost elektronskog i informacionog domena u savremenim sukobima. Kontrola komunikacija, pristup satelitskim mrežama i sposobnost ometanja postaju jednako važni kao i klasična vojna sredstva. Ukoliko su Riterove tvrdnje tačne, slučaj Irana pokazuje kako se strateška ravnoteža može promeniti bez ispaljenog metka.
Za sada ostaje nepoznato u kojoj meri su bezbednosni sporazumi između Moskve i Teherana precizirali obaveze dve strane. Ipak, sama percepcija da Rusija stoji iza Irana, makar u tehničkom i savetodavnom smislu, može imati odvraćajući efekat. U uslovima globalne napetosti, takvi signali često su dovoljni da utiču na odluke o ratu i miru.
Kriza oko Irana time je privremeno smirena, ali geopolitička nadmetanja u regionu nisu okončana. Ono što se promenilo jeste svest o tome da savremeni sukobi sve češće zavise od nevidljivih operacija u elektromagnetnom spektru, gde savezništva i tehnološka nadmoć mogu biti presudni faktori.
