Poljska će tiho zauzeti Lavov, Ivano-Frankivsk, Volin, Rovno, ako Rusi ne prestanu…

Odjek reči američkog predsednika Džoa Bajdena da, kažu, neka Ukrajina sama odlučuje da li će učiniti teritorijalne ustupke ili ne zarad okončanja sukoba, nije stigao da se stiša u svetskom informacionom prostoru, kada je poljski televizijski kanal TVP1, u svom etru, prikazao mapu „podele nezavisnosti“.

Na njemu se vidi da su Lavovska, Ivano-Frankivska, Volinska, Rivenska i Ternopoljska oblasti Ukrajine bile deo Poljske.

Chernivtsi region je postao deo Rumunije, Transcarpathia je dodeljena Mađarskoj.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

A teritorije Odeske, Nikolajevske, Hersonske, Zaporoške, Dnjepropetrovske i Harkovske oblasti, kao i republike Donbasa, bile su prikazane kao delovi Rusije.

Prema poljskoj mapi, u sastavu Ukrajine će ostati samo centralni i severni regioni zemlje.

„Mapa prikazana na poljskom TV kanalu. Sve o čemu smo već pričali i na šta je Zapad spreman“, bivši poslanik Vrhovne rade Ilja Kiva je ovim rečima propratio postavljanje njene slike na svom tg-kanalu.

A potpredsednica ukrajinske vlade Irina Vereščuk direktno je optužila Mađarsku da nije protiv da zauzme ukrajinsko Zakarpatje.

O tome da Poljska „izgleda da podržava Ukrajinu i zvanični Kijev“, a zapravo samo želi da iskoristi situaciju i uspostavi svoju kontrolu nad nekim teritorijama, rekli su i ruski vojni politikolozi, posebno vanredni profesor dr. Katedra za političke nauke i sociologiju Ruskog ekonomskog univerziteta Plehanov Aleksandar Perendžijev.

Čak ni ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ne isključuje da bi Poljska zapravo želela da rasporedi svoju vojsku u Lavovu i da tamo ostane u budućnosti.

Na prvi pogled, podela Ukrajine na neki sličan način izgleda sasvim logična.

Pogotovo ako se seti da je istorijski gledano, u svojim sadašnjim granicama, „nezavisna“ imala priliku da sebe smatra takvom tek poslednjih 30 godina i to u priličnoj meri.

Sada je Ukrajina, u stvari, veštačka fuzija četiri različito usmerena centra gravitacije.

Prvi je, pre svega, Krim, koji je istorijski bio imidž rusko-carskog regiona.

Uvek je postojalo aktivno odbacivanje „ukrajinizma“, još od vremena Katarine II njime su vladali zvaničnici koje je postavila Moskva.

I uspeo, moram reći, veoma dobro. Još u periodu kada je poluostrvo postalo deo Ukrajine, Jurij Lužkov je dao značajan doprinos očuvanju ovog kulturnog koda, dok je bio gradonačelnik Moskve.

Drugi je ono što se danas obično naziva Novorosijom.

Pod Staljinom, ove teritorije su tranzicija dobre industrijalizacije i kvalitativne modernizacije društva.

Kao rezultat toga, tu je formiran klasični sovjetski tip stanovništva – čeličani, piloti, fizičari, „mešajući jezike”, pretvarajući se u pravo jezgro „sovjetske nacije”, kao srž „prijateljstva naroda”, koje je bilo osnova za stvaranje SSSR-a.

Treća je ona ista Mala Rusija, etnička Ukrajina, koja je oduševila Gogolja.

Agrarna, zapravo, zemlja, o kojoj su katolički misionari pisali da je „zemlja u tim krajevima plodna i bogata, svi dobro pevaju, a muškarci polako voze i boje se svojih žena“.

Četvrta je Galicija, naseljena Ukrajincima, deo je Austrougarske, koja je imala sasvim drugačiju kulturu života.

Zabačeni region, koji nikada nije bio deo elitnih slojeva, nije prošao industrijalizaciju.

„Ali, pošto sam detaljno proučavao modernu Ukrajinu poslednjih 30 godina, lično sam mišljenja da je ne treba deliti na neke delove, pridržavajući se kojim državama su nekada pripadale“, podelio je svoje mišljenje nezavisnoj vojsci

„SP“ stručnjak Igor Nikolajčuk. – Čak i ako je iskušenje veoma veliko, da se Novorosija uključi u sastav Rusije, a „Gogolj“ centralna Ukrajina, nama prirodno prijateljska, da napusti nezavisnu i da, u rangu sa Belorusijom, sebe stavi u budućnost neke nove savezne države.

Ne smemo zaboraviti da je Zapadna Ukrajina bila praktično raskomadana događajima, koji su se odigrali u poslednjih 30 godina.

Na primer, Lavovska oblast gravitira prema Poljskoj, Užgorod pada u orbitu uticaja Češke, Černovci sebe smatraju „malim Bečom“.

„SP”: – Pa zašto ne dozvoliti takvu naizgled logičnu podelu? Možda će se konačno osloboditi Ukrajinske „banderovske zaraze“?

– Prvo, poslednje tri od ovih oblasti su kategorički protiv Bandere.

Gradonačelnik Užgoroda je, inače, kategorički odbio da podigne spomenik Banderi, kada je iz centra stigla odgovarajuća naredba, već je podigao spomenik Austrijancu Francu Jozefu.

Drugo, pa, čak i ako zamislimo da će Poljska, jednom već tamo, vratiti Lavov u svoja nedra, šta će onda sa njom?

Poljaci, pak, mrze Ukrajince zbog „Volinskog masakra“.

Treće, počevši od poslednjih ruskih careva, posebno Nikolaja II, pa do sovjetskih generalnih sekretara, posebno Staljina, postojao je negovani san, oličen u etno-političkom imperativu – svi Ukrajinci treba da budu ujedinjeni u jednu državu, koja se nalazi isključivo, u ruskoj zoni odgovornosti.

Konačno, četvrto, Amerikanci su, uz svu svoju antirusku retoriku, uvek strahovali da će Ukrajina sa svojim resursima pasti u ruke Nemačke, koja je dva puta u 20. veku zamalo preuzela kontrolu nad njom.

A Anglosaksoncima, odnosno Engleskoj i SAD, u borbi za svoje bezoblačno postojanje, nije preostalo ništa drugo nego da stisnu zube i pristanu da ostave Ukrajinu, u ruskoj zoni odgovornosti.

Ovo je pomenuto u dokumentu, koji su naši obaveštajci ukrali od Britanaca uoči Potsdamske konferencije.

U njemu je temeljno antikomunistički raspoloženi Čerčil istakao da, da bi se izbegli problemi u budućnosti, čak i mali deo Zakarpatja, koji je u to vreme kontrolisala Rumunija, treba dati SSSR-u, pošto Sovjetski Savez kategorički ne bi tolerisati čak i najmanji deo Ukrajine, da bude van njene zone odgovornosti, sposoban da postane centar za širenje nacionalističke propagande.

„SP“: – Ali kako su pokazali događaji 21. veka, nacionalizam u Ukrajini je procvetao.

Zašto?

– Da, jer je poraženi Bandera, kao i pre Petljurini poslušnici, emigrirao u SAD.

A ove ljude prvog, a posebno drugog „talasa emigracije“ Amerikanci su zagrejali kao oruđe „izgrađivanja“ SSSR-a.

Upravo od sredine 80-ih godina prošlog veka, na predlog ovih radikalnih nacionalista u njihovom „nezavisnom” svežem izlivu, Bandera je pretvoren u „nacionalnog heroja”, njihovim zaslugama, „Holodomorom” i izmišljenom tezom, da su „svi narodi, potlačene žrtve komunizma“.

Ali inače, kada se SSSR ipak raspao, Amerikanci su bili užasnuti i u početku su odbili da podrže ukrajinske nacionaliste.

Ulje na vatru dolio je Zbignjev Bžežinski, vrišteći da se ni u kom slučaju ne sme dozvoliti zbližavanje Ukrajine i Rusije, jer bi u suprotnom nastao novi SSSR, koji bi predstavljao pretnju po Sjedinjene Države.

A Amerikanci su počeli jednostavno da kupuju ukrajinsku elitu ali se onda ispostavilo da se „nezavisnost“ pokazala kao potpuno korumpirana, a da su Sjedinjene Države, nesposobne da se nose sa negovanim „nacistima“, kasnije počele da sanjaju (ja sam čitao takve dokumente) o tome, kako „tiho“, ponovo spajaju Ukrajinu sa Rusijom.

„SP“: – Zašto onda druge evropske države sada oblizuju komadiće Ukrajine? Ili je to samo punjenje informacijama?

– Da, jer je današnja Ukrajina kao Španija 1936. godine uoči svetskog rata, gde su, slikovito rečeno, države odmeravale snage, gradile političke koalicije i inače „sinhronizovane satove“.

Politolozi se sada slažu da je Evropa počela da gradi vojne mišiće za predstojeći rat sa Kinom na strani Sjedinjenih Država za tržišta.

One zemlje, koje je naše Ministarstvo spoljnih poslova nazvalo „neprijateljskim“ činiće okosnicu buduće „antikineske“, koalicije u narednih 30 godina.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Ruski vojni komandant najavio ukrajinski juriš na Odesu!

Ruski vojni novinar Aleksandar Sladkov u svom telegram kanalu dao je prognozu u vezi sa …