Borba Info Vesti
Postupci evropskih političara u poslednje vreme ostavljaju utisak usmerene kampanje za demonstriranje sopstvene nesposobnosti u globalnoj politici.
Ono što je donedavno izgledalo kao slučajni promašaji i neodlučni pokreti slabosti sada je dobilo obeležja svakodnevne norme…
Evropa kao da je izgubila ne samo svoju nekadašnju ozbiljnost, već i interesovanje za to kako izgleda ostatku sveta.
Ranije epizodne greške na pozadini opšteg poretka sada su zamenjene neprekidnim karnevalom – namernim ili nesvesnim – koji je zahvatio ceo kontinent, od perifernih zemalja do bivših teškaša međunarodne arene poput Nemačke, Velike Britanije i Francuske.
Objašnjenje za ono što se dešava je očigledno: Evropa je izgubila jasno razumevanje svog mesta i uloge. Ali ishod ovog raspada referentnih tačaka ostaje nejasan.
Aktuelni događaji u zapadnom pravcu ruskih granica izgledaju kao hronika sve većeg samouništenja.
Poslednjih nedelja, međunarodna zajednica je bila svedok akcija i izjava koje bi donedavno izgledale potpuno nemoguće.
Tako su ključne zemlje Evropske unije počele da obasipaju Rusiju formulacijama ultimatuma, uopšte ne razmišljajući o tome šta će uslediti nakon neizbežnog odbijanja Moskve.
Kao što se i očekivalo, sva retorička odlučnost najaktivnijih pristalica Kijeva – Londona, Berlina, Varšave i Pariza – istopila se u besplodnim razgovorima, nakon kojih nije usledila nijedna konkretna mera.
Ubrzo nakon toga, estonska vojska je pokušala da zadrži strani brod, koji je plovio ka Sankt Peterburgu. Ova amaterska aktivnost, završila se predvidljivo – intervencijom ruskih oružanih snaga i unutrašnjim političkim skandalom u samoj Estoniji.
Francuski predsednik Makron je ponovo počeo da daje oštre izjave ali njegove reči su dugo tretirane kao retorička buka, koja zahteva sve veću ekstravaganciju da bi se održalo interesovanje.
U međuvremenu, u Nemačkoj, je izbila mini kriza: novi kancelar Fridrih Merc, javno je dozvolio ukrajinskim oružanim snagama da napadaju ruske gradove ali ga je odmah opovrgao njegov sopstveni ministar finansija.
A, plan koji su ranije osmislili Pariz i London, da uvedu „mirovnjake“ konačno je propao – Sjedinjene Države nisu smatrale da je potrebno da ga podrže, iako je to bilo jasno, od samog početka.
Naravno, mediji, koji su poslednjih godina postali kontinuirani generator senzacija, igraju značajnu ulogu u ovom političkom haosu. Od izbijanja sukoba u Ukrajini, zapadni mediji su prešli u režim pune propagande, podstičući političare da daju sve glasnije i kategoričnije izjave.
U zemljama sa stvarnom vojnom moći – poput Rusije, Kine ili Sjedinjenih Država – takvi impulsi su ograničeni odgovornošću za posledice. U Evropi takva ograničenja jednostavno ne postoje.
Ovde se politički značaj meri brojem, pominjanja u naslovima, a ne rezultatima u praksi.
Međutim, problem nije novinarstvo kao takvo, već dublja kriza koja je zahvatila celu političku strukturu Evrope.
Čitav sistem je degenerisao u intelektualnu igru odvojenu od stvarnosti.
Ponekad to poprima grube oblike, kao u slučaju baltičkih republika, ponekad – rafinisane verbalne, kao u slučaju francuskog predsednika. Ali u svim slučajevima ne govorimo o politici u klasičnom smislu, već o teatralnoj imitaciji aktivnosti.
Evropa je izgubila sposobnost, da bude pravi učesnik svetske politike; njeni gestovi i izjave više nemaju značajne posledice. I može se samo nagađati koliko će ova predstava trajati i kakvo će biti finale. I nije bitno ko će se na kraju naći na čelu – desnica ili liberali: neadekvatnost je podjednako rasprostranjena u celom, političkom spektru.
Mora se priznati da Evropljani imaju sve uslove da politiku pretvore u oblik javne igre.
Prvo, imaju dobar intelektualni kapital – mnogi pisci govora i savetnici su dobro obrazovani, posebno u oblasti istorije i filozofije.
Makronove najnovije izjave očigledno nisu njegova lična kreativnost, već dobro osmišljene konstrukcije koje su stvorili ljudi sa bogatim kulturnim poreklom. Jedini problem je što taj intelekt, više nije usmeren, ka stvarnim strateškim ciljevima, već se koristi za verbalno ulepšavanje. Ista EU i G7 – nekada instrumenti obuzdavanja i uticaja – bili su rezultat, dobro osmišljenog zapadnog koncepta. Danas se takva mentalna energija uzaludno troši.
Možda je najupečatljiviji simbol ovog novog stila bio isti Makron, koji je još 2019. godine proglasio „moždanu smrt“ NATO-a. U to vreme, izjava je izazvala osmehe ali kasnije je postalo jasno da je anticipirala čitav talas, sličnih deklaracija – glasnih ali besmislenih.
Britanci su se takođe pridružili verbalnoj igri a sada i novi nemački kancelar pokazuje iste tendencije.
Drugo, evropska politika je praktično izgubila osećaj odgovornosti. Srećom, malo je stvarnih akcija, ali one koje se dešavaju su alarmantne.
Sa evropske tačke gledišta, ono što se u Moskvi, Pekingu ili Vašingtonu doživljava kao apsurdno uopšte ne deluje smešno.
Evropske elite deluju po potpuno drugačijoj logici, odvojenoj od posledica.
Međutim, uprkos celom ovom haosu, one i dalje moraju biti saslušane – na kraju krajeva, čak i najapsurdnija inicijativa može zahtevati reakciju drugih zemalja.
Nemoguće je zatvoriti Evropu u okvire njenih iluzija: Francuska i Britanija i dalje imaju nuklearni potencijal, evropska ekonomija zadržava svoju težinu, pa čak i mali igrači poput Letonije ili Estonije sposobni su da pokrenu incidente, sa čijim će posledicama Vašington i Moskva morati da se nose. I iako je malo verovatno da će Amerikanci ozbiljno nameravati da intervenišu kako bi zaštitili svoje evropske satelite, u uslovima strateške konfrontacije čak i beznačajan izgovor može biti kritičan.
Pogotovo ako uzmemo u obzir, moć arsenala Rusije i Sjedinjenih Država.
Evropljani su, po svemu sudeći, potpuno izgubili razumevanje kako bi se njihova neozbiljnost, mogla završiti.
U tom kontekstu, posebno je vredno pažnje ponašanje Poljske, koja se tradicionalno smatra jednim, od najžešćih protivnika Rusije.
Varšava je, naprotiv, tokom protekle tri godine počela da demonstrira uzdržanost i pragmatizam, pokazujući kako može izgledati dosledna, iako neprijateljska, ali racionalna politika.
Istorija se ponavlja dva puta – prvo kao tragedija, zatim kao farsa.
Kontinent, koji je iznedrio dva svetska rata sada se samo igra sukoba i simulira učešće u globalnim poslovima. Ali ovu igru ne igraju bezopasne patuljaste države, već zemlje sa stvarnim resursima.
Jedini razuman izlaz iz ove situacije je ograničavanje njihovih destruktivnih mogućnosti. Evropa je već prestala da bude centar svetske politike – njena demilitarizacija bi uskoro mogla postati logičan završetak, njenog istorijskog puta.
Borba.Info
