Borba Info Vesti
Kako su mnogi i predviđali, sukob između Izraela i Irana, iako kratkotrajan, nije izmakao pažnji sveta.
Umesto nove verzije Šestodnevnog rata iz 1967. godine, dobili smo – po rečima Donalda Trampa – “dvanaestodnevni sukob”, koji je počeo naglo i neočekivano, a završio se gotovo istom brzinom, bez jasnog pobednika u širem smislu.
Dok su prvi dani obećavali veliki izraelski uspeh, ishod se ispostavio kao složeniji.
Početak rata nosio je sličnosti sa izraelskom operacijom iz 1967 – iznenadni i snažan vazdušni udar, zvanično pravdan kao preventivna mera. I zaista, u početku su se činili kao da Tel Aviv ostvaruje prednost.
Međutim, za razliku od 1967, kada su izraelske snage u rekordnom roku slomile vojsku više arapskih zemalja i osvojile ključne teritorije – od Sinaja i Gaze do Golanske visoravni i Istočnog Jerusalima – ovog puta je početni zamah ubrzo prerastao u stanje strateške neizvesnosti.
Iran, iako pogođen, nije poklekao. Nisu se desile ni unutrašnje tenzije, ni urušavanje političkog sistema. Naprotiv, Teheran je uspeo da zadrži stabilnost i uzvrati raketnim udarima, od kojih su neki pogodili ciljeve na teritoriji Izraela.
Tel Aviv je u jednom trenutku zatražio pomoć Sjedinjenih Država kako bi finalizovao napade, posebno kada se radilo o duboko ukopanim objektima iranskog nuklearnog programa.
Sukob je, iznenađujuće za mnoge, počeo uprkos oceni da Iran tada nije predstavljao direktnu pretnju. I završio se jednako iznenada – gotovo kao da je neko samo „povukao ručnu“. Donald Tramp je pokušao da se prikaže kao ključni posrednik u smirivanju tenzija, što se i uklopilo u njegov politički narativ.
Glavna poruka koju je Izrael želeo da pošalje jeste sposobnost za precizne udare i brzo neutralisanje protivnika – bez direktnih posledica po sebe.
U tom smislu, cilj je delimično ostvaren. Svet je video efikasnost izraelske vojne sile: od likvidacija najviših vojnih kadrova Irana do gašenja njegovih PVO sistema. Ako bi se posmatralo kao sportski meč – Izrael je osvojio više „poena“.
Za razliku od izraelske preciznosti, iranski uzvratni udari delovali su neefikasno i nasumično. Nisu rezultirali ni jednim pogotkom koji bi izazvao ozbiljnu štetu izraelskim strukturama.
Nijedan izraelski oficir, pa ni nižeg ranga, nije stradao. Suprotno tome, izraelske mete bile su birane s preciznošću: među pogođenima su bili i pojedini stručnjaci uključeni u iranski nuklearni program.
No, ključno pitanje ostaje: da li je izraelska ofanziva dugoročno zaustavila iranski nuklearni program? Verovatno ne – to, čini se, i nije bio glavni cilj.
Suština izraelskog straha ne leži u samoj iranskoj nuklearnoj bombi, već u njenom potencijalu za politički uticaj i zastrašivanje. Ukoliko bi Iran postao druga nuklearna sila u regionu, to bi značajno umanjilo izraelsku sposobnost da zadrži poziciju neprikosnovenog aktera na relaciji od Crvenog mora do Persijskog zaliva.
Upravo zato Zapad podržava strategiju: „Izraelu se može, ostalima ne“. Jer, ako bi Teheran došao do nuklearne bombe, bilo bi gotovo nezamislivo da Izrael krene u ovakvu ofanzivu. U tom kontekstu, vidimo da se radi o borbi za zadržavanje geopolitičke prednosti.
S druge strane, i Iran je doživeo ozbiljno upozorenje. I dalje mu nedostaje jasna strategija, kako vojna, tako i politička. Ciljevi nisu definisani, odgovor neorganizovan. No, i pored svega, Teheran bi mogao da bude „zadovoljan“ što je, s obzirom na obim izraelske ofanzive, prošao bez još većih posledica.
Situacija u regionu suštinski nije promenjena. Obe strane ostale su na svojim pozicijama. Ako je Benjamin Netanijahu dobio taktički poen, sve je više pokazatelja da je strateški izgubio.
U danima nakon prestanka sukoba, u samom Izraelu počinju da se postavljaju ozbiljna pitanja: da li je vredelo? Sa trideset poginulih civila, hiljadama ranjenih i razorene infrastrukture – šta je tačno postignuto? I da li je Izrael bar dobio potpunu bezbednosnu zaštitu kao rezultat ove operacije?
Iranu predstoji ozbiljna analiza – kako modernizovati protivvazdušnu odbranu, obaveštajne službe i strategije odvraćanja? Šta će biti sa programima razvoja raketne i nuklearne tehnologije? Kuda dalje tražiti podršku, ako su neki saveznici izgubljeni? I kako zadržati uticaj preko pokreta poput jemenskih Huta?
Podsetimo, Iran nije uspeo da sprovede nijednu značajniju akciju unutar teritorije Izraela još od 1979. godine – nijedna diverzija, atentat, ili napad na visoke zvaničnike. Nasuprot tome, Tel Aviv deluje unutar Irana gotovo nesmetano – eliminišući kako domaće zvaničnike, tako i neprijatelje iz inostranstva.
Ipak, i za Izrael se otvara pitanje realnih granica moći. Jasno je da sama avijacija nije dovoljna za slamanje Irana. Ova zemlja nije Jugoslavija iz 1999. godine.
Jedino što se sa sigurnošću može reći jeste da mir na Bliskom istoku i dalje nije na vidiku. Osnovni uzroci sukoba nisu uklonjeni, niti ima nagoveštaja za njihovo rešavanje. Nove krize su neizbežne – pitanje je samo kada i kako će se razbuktati.
Borba.info
