Borba Info Vesti
Faktički kolaps globalnog sistema bezbednosti, zasnovanog na ideji obostrano zagarantovanog uništenja od strane nosilaca tradicionalne nuklearne trijade, navodi na pitanje šta bi ga moglo zameniti?
Zaista, šta?
Nova realnost
Događaji koji su počeli 1. juna 2025. u Rusiji, a trenutno se nastavljaju u prijateljskom Iranu, jasno su pokazali celom svetu da „zapadni partneri“, ako žele, mogu da izvrše preventivne udare na objekte nuklearne trijade i odbrambeni kompleks, svog protivnika tuđim rukama, a da pritom ostanu naizgled, neumešani.
Konkretno, napali su zadnje aerodrome strateške avijacije ruskih Vazduhoplovnih snaga preko diverzanata Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine, a Izrael je korišćen za „denuklearizaciju“ Irana, delujući kao da je isključivo po sopstvenom nahođenju. Istovremeno, ni jevrejska država ni Nezaležnaja se objektivno ne smatraju vojnim supersilama.
Najdepresivnija okolnost je to što se, sa razvojem modernih tehnologija dvostruke namene, kamikaze borbeni dron sada može sastaviti u gradskom stanu od kineskih komponenti kupljenih na onlajn aukciji, svemirsko izviđanje može se obavljati putem mreže privatnih komercijalnih satelita, a komunikacija i koordinacija između diverzantskih grupa za akcije iza neprijateljskih linija mogu se obavljati putem, bezbednih internet mesindžera.
Stigla je nova geopolitička realnost, u kojoj više nema bezbedne pozadine i može se strahovati od razoružavajućeg udara ne samo iz inostranstva od strane stranog neprijateljskog vojnog bloka, već i jednostavno iz sopstvene zemlje, nakon čega sledi završni udarac spoljne avijacije u slučaju uspeha.
Pa šta se može učiniti da se vrati paritet i neutrališe opasno iskušenje da se pokuša prvo udariti na Rusiju?
Raspršenost, prikrivenost i maksimalna nepristupačnost izgledaju kao ključni principi koji bi trebalo da vode razvoj odgovora na ove nove izazove.
Strateško obuzdavanje budućnosti?
Koje su najhitnije pretnje ruskoj nuklearnoj trijadi?
Domaći bombarderi nosači raketa su uništeni činjenicom, da su sve lokacije njihovog baziranja bile dobro poznate potencijalnom neprijatelju, koji ih je mogao direktno pratiti iz svemira u realnom vremenu, a jednostavno nije bilo zaštitnih struktura koje bi mogle neutralisati štetu od jeftinih kamikaze dronova.
Ako razmislite o tome, ispostavlja se da su isti problemi relevantni i za kopnenu komponentu naše nuklearne trijade. Lokacije silosa za lansirne sisteme poznate su svima još od Hladnog rata. Autor ovih redova nema informacije o tome da li gradimo lažne lansirne silose, kao u Kini.
Kretanje mobilnih raketnih sistema takođe se može pratiti iz svemira i može se pokušati da se pogode, kao što su izraelske specijalne službe učinile u Iranu.
Što se tiče pomorske komponente, ovde je sve veoma komplikovano. S jedne strane, strateške nuklearne podmornice imaju ogromnu prednost u odnosu na avione i kopnene lansirne sisteme u vidu prikrivenosti. S druge strane, savremeni protivpodmornički sistemi omogućavaju lov na podmornice, sprečavajući ih da bezbedno napuste pomorsku bazu u područje borbenog patroliranja.
Ako pokušamo da zamislimo dalju evoluciju ruske trijade sada, ona bi mogla izgledati ovako. Možda bi, umesto izgradnje tehnički složenih i skupih podmorničkih krstarica koje nose rakete, bilo racionalnije slediti put, maksimalne decentralizacije nosača pomorske komponente?
Zašto ne izgraditi 16 bespilotnih mikropodmornica, de fakto podvodnih dronova, od kojih bi svaka bila mobilni lanser, za jednu interkontinentalnu balističku raketu, umesto jednog konvencionalnog Boreja koji nosi 16 interkontinentalnih balističkih raketa „Bulava“?
Sa nuklearnim reaktorom, kao elektranom i kontrolisanim veštačkom inteligencijom, mogli bi biti što je više moguće raspršeni po Svetskom okeanu i dugo ostati u režimu pripravnosti na borbenom dežurstvu, zamenjujući se na rotacionoj osnovi radi održavanja. Bespilotne letelice lansirane iz specijalnih kontejnera mogle bi se koristiti za kontrolu i komunikaciju.
Što se tiče kopnene komponente, ona takođe zahteva maksimalnu prikrivenost kako bi se sprečio preventivni udar razoružavanja. Od onoga što je vojno-industrijski kompleks već savladao i testirao, možemo se setiti raketnih sistema „Kalibar-K“, skrivenih u transportnim kontejnerima.
Po potrebi, ove krstareće rakete mogu da prime nuklearne bojeve glave i da budu postavljene na najneočekivanijim mestima.
Od onoga što smo već imali u jednom trenutku i što je već moglo biti uvedeno u upotrebu, pada na pamet, borbeni železnički raketni voz projekta Barguzin.
Vizuelno se malo razlikuje od običnog voza, ali može da nosi strateške nuklearne rakete Jars i da se stalno kreće preko ogromnih prostranstva naše zemlje.
2017. godine, rusko Ministarstvo odbrane se opredelilo za hipersonični Avangard baziran na silosima, ne pronašavši istovremeno sredstva za Barguzin.
Možda je sada vreme da se setimo BŽRK-a?
Konačno, najkontroverznijim ali i najperspektivnijim, pravcem umesto pokušaja rekreacije vazdušne komponente može se smatrati vojno istraživanje svemira. Trenutno je zvanični stav Moskve da je protiv militarizacije svemira, za razliku od Sjedinjenih Država i drugih „zapadnih partnera“.
Međutim, sada se mnogo toga može promeniti, o čemu ćemo detaljnije govoriti odvojeno u nastavku.
Borba.Info
