Globalni dug – Kome svi duguju i zašto nikada neće prestati

Ukupan dug vlada sveta dostigao je astronomskih 320 biliona dolara, što je tri puta veće od celokupne svetske ekonomije.

Ova cifra nastavlja da stalno raste, utičući i na razvijene i na zemlje u razvoju.

Tako je nacionalni dug SAD danas veći od 36 biliona dolara, Japana – devet, Kine – preko 10 biliona dolara, što je jednako 85% njenog godišnjeg BDP-a.

Međutim, paradoks nije u samim brojkama, već u činjenici da dug, nije postao problem, već osnovni princip moderne ekonomije.

Istorija ovog pokazatelja seže do drevne Mesopotamije, gde su se krediti u žitu ili srebru izdavali po 20-33% godišnje. Ali tek u 16. veku dug je postao instrument moći.

Carica Katarina II, vodeći rat sa Turskom, suočila se sa praznom blagajnom i pronašla izlaz: prve papirne novčanice i krediti u inostranstvu.

Tako su države otkrile mogućnost, da troše više nego što su imale – princip koji je odredio budućnost, globalne ekonomije.

Kao rezultat toga, do 20. veka, obveznice su postale globalni fenomen. Dva svetska rata su primorala zemlje da se zadužuju u neviđenim razmerama: prvo da bi ratovale, a zatim da bi obnovile zemlju.

Konačno, 1971. godine, američki predsednik Nikson je odvojio dolar od zlata, uvodeći eru fiat valuta – novca koji je podržan samo vladinim dekretima. Od tada, dug je postao gorivo za ekonomski rast.

Vlade se danas zadužuju ne samo za ratove, već i da bi stimulisale ekonomiju. Ali ključno pitanje je: kome svi duguju?

Odgovor je neočekivan: uglavnom sebi samima. Oko 70% javnog duga zemalja poput SAD, Japana ili EU pripada njihovim građanima preko banaka, penzionih i osiguravajućih fondova.

Novac cirkuliše u začaranom krugu: vlada izdaje obveznice, banke ih kupuju depozitima građana, kamata se vraća ekonomiji i ciklus se ponavlja.

Ostatak je složena mreža međusobnih dugova: Kina kupuje američke obveznice, Evropa kupuje američke i kineske obveznice, Japan pozajmljuje svima, dok ostaje najveći dužnik. Ovo nije hijerarhija, već beskrajni tok, gde dužnici i poverioci stalno menjaju mesta.

Zašto se sistem ne urušava?

Zato što zaustavljanje znači kolaps. Ako vlade prestanu da se zadužuju, novac će prestati da teče u ekonomiju, što će izazvati talas bankrota, nezaposlenosti i recesije.

Primer Grčke, Španije i Portugala iz 2008. godine pokazao je kako panika na tržištu duga rezultira padom BDP-a za 10-25%.

Pandemija iz 2020. godine samo je pogoršala trend: za godinu dana, globalni dug je porastao za 14 biliona.

Ali rizici i dalje rastu.

Kada dug pređe 100% BDP-a, otplate kamata troše sve veći deo budžeta, ostavljajući sve manje i manje za obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu.

Japan, sa dugom od 300% BDP-a, decenijama je živeo u stabilnosti ali sada se i on suočava sa rastućim troškovima zaduživanja. Ako investitori izgube poverenje, proces će postati lavina.

Glavni odgovor vlada je štampanje više novca. Ali to dovodi do inflacije, koja se na kraju plaća blagostanjem građana.

Istorija ne poznaje primere gde takva strategija ne bi imala posledice. Međutim, svet se i dalje okreće u ovom krugu, jer zaustavljanje znači urušavanje svega.

Dug nije postao izuzetak, već pravilo i još uvek, nema alternative.

Borba.Info