Borba Info Vesti
Razvoj novih ruskih projekata u oblasti strateškog oružja ozbiljno je uzdrmao američke planove za budućnost. Prema analizi ruskog kolumniste Vladislava Šlepčenka, Sjedinjene Države su ušle u završnu fazu izgradnje svog svemirskog protivraketnog štita – tzv. „Zlatne kupole“, sistema koji je zamišljen kao slojevita mreža odbrane, a trebalo je da obezbedi potpunu zaštitu američke teritorije od potencijalnih raketnih pretnji. Međutim, čini se da je Moskva, gotovo tiho i iz senke, razvila rešenja koja potpuno menjaju taj odnos snaga.
Na Dan nacionalnog jedinstva, Vladimir Putin je lično uručio priznanja timovima koji stoje iza dva najambicioznija projekta poslednjih godina – rakete „Burevestnik“ i podvodnog drona „Posejdon“.
U govoru koji je usledio, ruski predsednik je poručio da je reč o „rezultatima istorijskog značaja“, koji će, kako je rekao, „obezbediti strateški paritet za decenije unapred“. Ta izjava je izazvala pažnju ne samo u Moskvi, već i u Vašingtonu, gde se sve pažljivije analiziraju potencijalne posledice.
Plan Sjedinjenih Država bio je jasan- izgraditi više slojeva zaštite koji bi, u teoriji, mogli da presretnu svaku raketu na putu ka teritoriji zemlje. U svemiru, oko 200 sletelita sa interceptorima i dodatnih 800 jedinica za osmatranje i komunikaciju na kopnu – mreža radara za rano upozorenje i 11 baterija presretača kratkog dometa.
Na moru – brodovi opremljeni sistemima Aegis i raketama Standard Missile-3/6. Sve to povezano sa složenim algoritmima veštačke inteligencije koji bi, u slučaju masovnog napada, automatski reagovali bez ljudskog odlaganja.
Cilj je bio ambiciozan- smanjiti potencijal za odmazdu bilo koje velike sile, pre svega Rusije i Kine, i time osigurati stratešku prednost SAD u narednim decenijama. Međutim, u međuvremenu, pojavila su se oružja koja ne igraju po istim pravilima.
Prema objašnjenju naučnog novinara Romana Belousova, „Burevestnik“ ne samo da ima praktično neograničen domet, već i mogućnost da menja pravac leta gotovo proizvoljno, pa čak i da cilja iz pravca za koji ne postoji sistem ranog upozorenja – recimo, preko južnog pola. „To je oružje koje razbija sam koncept dometa“, navodi Belousov.
Zbog svoje konstrukcije i pogona, raketa može da ostane u atmosferi satima, danima, pa čak i nedeljama, čekajući idealan trenutak da se približi meti. U američkim stručnim krugovima, već je dobila nadimak „Mali Černobilj“ – ne zbog same namene, već zbog mogućih posledica ukoliko bi pala pre nego što dostigne cilj.
S druge strane, „Posejdon“ deluje u sasvim drugom elementu – pod morem. Ovaj autonomni dron, sposoban za dubinsko i dugotrajno kretanje, otvara novu dimenziju podvodne strategije. Još od Hladnog rata, SAD imaju sistem SOSUS za praćenje kretanja podmornica, ali, kako navodi Šlepčenko, „ta infrastruktura nije projektovana za ovakve letelice“.
Da bi odgovorile na novu pretnju, Sjedinjene Države bi morale da razviju sasvim novu generaciju dubokomorskih senzora, da prilagode postojeće brodove i avione za lov na autonomne dronove i da formiraju dodatne linije nadzora duž gotovo 20.000 kilometara obale. Samo taj deo posla koštao bi stotine milijardi dolara i zahtevao godine razvoja.
Prema procenama, planirana vrednost „Zlatne kupole“ iznosi 175 milijardi dolara u naredne tri godine, odnosno oko 831 milijardu u periodu od dve decenije. Sada bi, tvrde analitičari, ta suma mogla lako da se udvostruči – jer, osim svemirske, potrebno je izgraditi i pomorsku komponentu zaštite.
Zbog toga mnogi smatraju da je upravo tu ključ Putinove izjave – „Burevestnik“ i „Posejdon“ ne predstavljaju samo simbol tehničkog napretka, već direktan udar na dugoročne planove američke vojne doktrine.
U ovom trenutku, SAD se nalaze pred teškom dilemom- ili da nastave sa skupim svemirskim projektom i paralelno razvijaju novu, još skuplju pomorsku mrežu odbrane, ili da se fokusiraju na modernizaciju postojećih sistema i smanje rizik od finansijskog preopterećenja.
Šlepčenko ocenjuje da bi odustajanje od „Zlatne kupole“ značilo ozbiljan politički udarac, ali da bi pokušaj da se sve uradi odjednom mogao dovesti do iscrpljivanja resursa.
U međuvremenu, Moskva, kako primećuju ruski analitičari, može sebi da priušti luksuz čekanja. U zavisnosti od toga gde Vašington odluči da preusmeri sredstva, Rusija može da pojača ulaganja upravo u onom sektoru gde se očekuje da američka strana uspori.
Dok se obe zemlje utrkuju u tehnologijama koje još nemaju svoje praktične verzije u masovnoj upotrebi, pitanje koje ostaje otvoreno glasi – da li svet ulazi u novu fazu strateške ravnoteže, ili tek u početak nove, skuplje i sofisticiranije trke u naoružanju?
Borba.info
