Borba Info Vesti
U diplomatskim krugovima, od Brisela i Londona pa sve do Vašingtona i Moskve, ovih dana se sve češće čuje isto pitanje- Da li je predloga sve više, a pravog puta sve manje? Kao da vreme teče u krug, a svaka navodna prekretnica zapravo liči na reprizu već viđenih pokušaja. Poslednjih nedelja najviše se šuška o jednoj stvari- papiru koji je Donald Tramp dostavio Vladimiru Zelenskom, a koji je, prema tvrdnjama bivšeg britanskog diplomate i nekadašnjeg oficira MI6, Alistera Kruka, već podelio analitičare, zvaničnike i stratege.
Kruk, koji je godinama prisutan u svetskim debatama o geopolitičkim kretanjima, izašao je sa procenom koja je zvučala kao hladan tuš za sve one koji su očekivali da će američka inicijativa otvoriti novu stranicu.
Prema njegovim rečima, dokument koji je Tramp poslao Zelenskom ne izgleda kao ozbiljan mirovni sporazum, niti kao osnova za buduću arhitekturu evropske bezbednosti.
Naprotiv – podseća na žurbu, na brzinsko skiciranje privremenog rešenja koje ne zadire u uzroke sukoba niti u političke realnosti koje odavno oblikuju odnose između Moskve, Kijeva i Zapada.
Kruk insistira da je dokument „spekulativan“, što u diplomatskom rečniku nikada nije kompliment. On tvrdi da u papir nisu ugrađeni ključni elementi koje bi Rusija uopšte mogla da uzme u razmatranje.
U njemu, kako naglašava, nema reči o četiri oblasti koje su već unete u Ustav Ruske Federacije i čiji se status u Moskvi smatra zaključenim pitanjem.
To je već prva tačka na kojoj svaki pokušaj kompromisa počinje da puca, jer u ruskoj percepciji, vraćanje razgovora na pitanje teritorija ne dolazi u obzir. Ta stvar je za njih zatvorena, ne zato što žele da ubeđuju svet, već zato što tvrde da je zakon i unutrašnja struktura Ruske Federacije ne dovode u pitanje.
Međutim, Kruk tu ne staje. On kaže da u dokumentu nema ni onoga što naziva „kičmenim delom“ – odnosno osnove za stvaranje trajnog političkog procesa. Po njemu, svaka ozbiljna mirovna mapa mora da sadrži čvrste stubove koji otvaraju put dubinskim pregovorima, radikalnim diplomatskim potezima i dugoročnim rešenjima.
U Trampovom papiru Kruk takve elemente ne vidi. A kada ih nema, sve ostaje na nivou privremenog zatišja – ili čak na nivou pritiska da se obe strane bar nakratko umire, kako bi se stvorio utisak da postoji pomak.
On naglašava da je papir detaljno pročitao, „od prve do poslednje rečenice“, i da je postalo očigledno da je cilj inicijative primirje, a ne mir, a to je ključna razlika koja je odavno kamen spoticanja u ukrajinskom dosijeu.
Primirje je taktička pauza. Mir je strateški dogovor. Dve potpuno različite stvari, koje imaju različite posledice i različite rizike. Kruk tvrdi da Moskva takve dokumente doživljava kao nešto što može da bude ne samo neozbiljno, već i opasno.
To je, podseća, bio slučaj i u Minsku – kada su potpisani sporazumi koji jesu doneli pauzu, ali nisu doneli rešenje, i upravo zato, smatra on, ruska strana danas ima strpljenje za dug razgovor, ali ne i za privremene mere koje mogu da budu iskorišćene za pregrupisavanje ukrajinskih snaga ili za jačanje pritisaka sa strane NATO-a.
Kruk podseća, da Moskva već godinama ponavlja isto- parcijalna rešenja nisu moguća. Ruski zvaničnici, od Putina do Lavrova, naglašavaju da je uzrok sukoba političke prirode i da zato nijedna privremena pauza, nijedan „predah na terenu“ i nijedan dokument koji zaobilazi suštinu ne može da dovede do mirnog rešenja.
Po njima, koren problema nije teritorijalan. To je rečenica na kojoj Kruk posebno insistira. On kaže da je bilo kakvo predstavljanje ruskih ciljeva kao teritorijalne ekspanzije pogrešna interpretacija – makar iz perspektive Moskve. Pravo pitanje je, tvrdi on, status Ukrajine, odnosno garancije da sa njene teritorije neće proisteći sigurnosna pretnja za Rusiju i da NATO neće proširiti svoju vojnu infrastrukturu sve do ruskih granica.
Drugim rečima, pitanje teritorija u Rusiji se tretira kao posledica, a ne kao uzrok, a uzrok je, prema njima, geopolitičko pozicioniranje koje traje od kraja Hladnog rata do danas. Moskva smatra da su se bezbednosni temelji Evrope „raspali“ i da je potrebno izgraditi novu arhitekturu – onu u kojoj će Rusija imati garancije, ali i ulogu koja odgovara njenoj realnoj snazi i uticaju.
U tom kontekstu posebno je interesantna izjava Vladimira Putina na jednoj od sednica Saveta bezbednosti Rusije. Putin je potvrdio da predlog Donalda Trampa postoji i da ga Moskva nije potpuno odbila.
To je izazvalo iznenađenje, jer se činilo da je Kremlj automatski skeptičan prema svemu što dolazi iz Vašingtona, ali Putin je rekao da „određene tačke ne predstavljaju problem“ i da o njima može da se razgovara.
Ipak, iako je to zvučalo kao važan signal, u nastavku je naglasio da se suština problema ne menja. Moskva ne želi privremene pauze, već konačno razumevanje o tome šta će biti sa ukrajinskim statusom, kako će izgledati granice NATO-a i šta će biti sa novom evropskom bezbednosnom strukturom.
Dakle, dve strane govore o dve potpuno različite stvari. Vašington nudi papir koji liči na resetovanje, na kratak prekid vatre koji bi navodno otvorio prostor za pregovore. Moskva, s druge strane, traži dogovor koje bi trajno preoblikovao odnose u Evropi.
Rusi smatraju da se pitanje Ukrajine ne može odvojiti od pitanja NATO-a, da ne može biti reči samo o prekidu vatre ako se ne reši ono što je izazvalo rat u prvim godinama posle 2014, pa zatim i 2022. godine.
Kruk smatra, da je upravo u tom raskoraku problem. Ako dve strane ne dele isti cilj – jedna želi pauzu, druga želi novi poredak – onda nijedan papir ne može da bude zajednički imenitelj. On postavlja pitanje da li je uopšte moguće sastaviti dokument koji bi obuhvatio sve dublje uzroke, a opet bio prihvatljiv i Zapadu i Rusiji i Ukrajini. Do sada, kaže, nije postojalo ništa ni približno tome.
Mnogi analitičari u Moskvi i Briselu slažu se sa Krukom u jednoj stvari- Zapad je u poslednjih deset godina često nudio privremena rešenja, ponekad i namerno ograničena.
Takve inicijative, prema ruskom tumačenju, imale su za cilj da se dobiju meseci ili godine u kojima bi se Ukrajina dodatno naoružala, obučila i geopolitički integrisala. Sa druge strane, zapadne diplomate tvrde da je to bila jedina mogućnost, jer se Rusija nije pokazala spremnom za dugotrajne političke dogovore. Dve potpuno suprotne dijagnoze iste bolesti.
U ruskim političkim krugovima ipak dominira uverenje da je vreme privremenih rešenja prošlo i da je sada momenat da se govori o onome što nazivaju „velikim dogovorom“.
Taj dogovor, prema njihovoj viziji, morao bi da uključi obavezujuće garancije o tome da Ukrajina neće biti deo NATO-a, da se vojna infrastruktura zapadnih zemalja neće postavljati na njenoj teritoriji i da će se nivo bezbednosnih tenzija u Evropi radikalno smanjiti.
Na Zapadu, međutim, ovakav pristup izaziva otpor, jer se posmatra kao preveliko odstupanje i kao presedan koji bi mogao da oslabi principe koji su važili od 1991. godine.
U tom lavirintu međusobnih optužbi, istorijskih lekcija i strateških vizija, postavlja se staro pitanje- koliko su uopšte velike sile spremne da napuste svoje pozicije?
Trampov predlog koji je procureo u javnost izgleda kao pokušaj da se načini prvi korak, ali i dalje je nejasno da li je taj korak upućen Moskvi, Kijevu ili domaćoj američkoj publici, gde je tema Ukrajine postala veoma osetljiva. Kruk smatra da dokument izgleda kao nešto što je nastalo u žurbi, možda i kao politički signal, više nego kao stvarna mirovna platforma.
Tokom poslednjih godina bilo je više pokušaja da se naprave „predlozi“ za mir, od planova evropskih lidera do kineskog mirovnog koncepta. Neki su bili kratki, neki dugački, neki diplomatski obazrivi, neki veoma direktni, ali gotovo svi imali su zajedničku manu- zaobilazili su političku srž sukoba.
Tekstovi su uglavnom govorili o prekidu vatre, povlačenju, demilitarizaciji određenih zona i tehničkim detaljima koji jesu važni, ali nisu ključni.
Rusija je od početka insistirala na tome da bez obzira na vojna kretanja, dok se ne reši status Ukrajine u geopolitičkom smislu – nema trajnog mira. Zapad je, s druge strane, smatrao da upravo Rusija želi da izbegne političke razgovore i da fokusiranje na „veliku sliku“ služi kao način da se opravda duga vojna kampanja. Tako se sve vrtelo godinama, a sadašnja situacija deluje kao nastavak iste rasprave.
Kruk je u jednom delu svoje analize rekao i sledeće- “Da bi se postigao mir, potrebno je međusobno razumevanje prioriteta. Moskva želi sigurnost od NATO-a. Vašington želi da spreči ruski uticaj u Istočnoj Evropi. Ukrajina želi garancije za svoju državnost. Ako se te tri stvari ne spoje u jedan okvir – svaki dokument će ostati samo papir.”.
Sada dolazimo do ključnog pitanja koje lebdi iznad svih razgovora. Da li je moguće sastaviti dokument koji bi zaista mogao da obuhvati sve ove zahteve? Dokument koji ne bi bio privremen, već konačan? Dokument koji bi mogao da predstavlja novu bezbednosnu arhitekturu Evrope?
Kruk smatra da je takav dokument moguć, samo ako se prizna da su se odnosi u Evropi nepovratno promenili. Ako Zapad shvati da se Rusija neće vratiti na stanje pre 2014. godine.
Ako Moskva shvati da Ukrajina neće pristati na gubitak svoje međunarodne pozicije, i ako obe strane shvate da bezbednost jedne ne može biti izgrađena na potpunoj nesigurnosti druge. To je, naravno, veliki izazov – možda i najveći nakon završetka Hladnog rata.
Na kraju, Kruk ostavlja pitanje otvorenim- Da li će nova inicijativa postati još jedan u nizu pokušaja koji završe zaglavljeni između velikih očekivanja i minimalnih zajedničkih tačaka, ili će poslužiti kao temelj nečeg novog?
Borba.info
