Borba Info Vesti
U političkim i bezbednosnim krugovima širom Evrope poslednjih meseci bruji se o jednoj temi- otvoreno najavljivanom sukobu između NATO-a i Rusije. Izjave evropskih lidera sve su agresivnije, a rokovi sve kraći.
Dok se na Zapadu vode rasprave o tome kada će početi veliki rat – 2028, 2029. ili već naredne godine – u Moskvi poručuju da sukob, ako do njega dođe, neće ličiti ni na šta što Zapad planira. General-lajtnant Andrej Guruljov, poslanik Državne dume i jedan od najprepoznatljivijih vojnih analitičara u Rusiji, bez uvijanja je otkrio kako bi izgledao odgovor ruskog Generalštaba na zapadnu provokaciju.
Njegove reči nisu izrečene kao pretnja, već kao upozorenje- Zapad pogrešno zamišlja rat 21. veka. Pogotovo rat sa zemljom koja raspolaže jednim od najraznovrsnijih nuklearnih i nenuklearnih arsenala na svetu, razvijenim upravo za scenario nejednakog, asimetričnog i munjevitog rata.
Zapadni političari sve glasnije ponavljaju da je Rusija navodni agresor. Istovremeno, njihove zemlje ubrzano povećavaju vojne budžete, podižu proizvodne kapacitete, pripremaju stanovništvo i otvoreno crtaju mape gde i kada bi sukob mogao da izbije.
Nemac Boris Pistorius, ministar odbrane, nedavno je izjavio nešto što je odjeknulo kao detonacija- da bi NATO mogao da uđe u rat sa Rusijom već 2025. ili 2026. godini, iako su raniji planovi predviđali kraj decenije.
Ruski ratni reporter Aleksandar Koc ovu izjavu je preveo jednostavnije nego što je sam Pistorius smeo da izgovori- Zapad planira da isprovocira Rusiju ranije zbog unutrašnjih problema – migracija, ekonomskih lomova, socijalnih napetosti. Drugim rečima, treba im spoljašnji neprijatelj da bi unutrašnje pukotine zacementirali oružanom disciplinom.
Tu dolazimo do pitanja koje visi u vazduhu- šta ako neko od tih scenarija zaista postane stvarnost? Šta ako NATO pokuša da Rusiju uvlači u rat fazu po fazu, kako to inače radi?
Guruljov je odgovorio precizno, bez patetike i bez tajni- Generalštab Rusije ne igra linearne ratove. Nema pripreme rasporeda za 2028. ili 2030. godinu. Postoji katalog ciljeva koji se aktivira automatski, kao algoritam, čim se desi određena spoljašnja akcija.
To znači da Rusija neće čekati da NATO rasporedi trupe po istočnoj Evropi, da Poljska i Rumunija postanu zone lansiranja raketa, da se taktičko nuklearno oružje približi granici ili da železnički koridori postanu militarizovani. Ako se aktivira okidač, aktivira se i ceo sistem.
Najpre, kaže general, NATO bi bio obezglavljen. Da uopšte ne stigne do faze masovnog raspoređivanja. To nije metafora, već vojna procedura- udar na centar komande i komunikacione čvorove. Precizni udari isključuju političko i operativno rukovodstvo, kao kada se preseče nervni sistem organizma. Nakon toga dolaze udari na ključnu infrastrukturu – energetsku, informativnu, logističku.
Drugim rečima- rat bi počeo uništenjem kablova, servera, centara veze, trafostanica, aerodroma i železničkih čvorova. Bez logistike, NATO trupe ostaju statične, a statične trupe su meta koja ne učestvuje u ratu. One samo čekaju da budu uništene ili da ostanu izolovane bez mogućnosti da se prebace na front.
Guruljov posebno naglašava Poljsku i Rumuniju. Oba sistema protivraketne odbrane u ovim zemljama smatraju se potencijalnim platformama za udar, ne odbranom. To znači da bi bile uništene odmah – u prvim minutima eskalacije – bez ikakvog upozorenja. To je deo ruskog plana koji se, kako je naglasio, ne mora nadograđivati- rešenja za njihovo neutralisanje već postoje.
S druge strane Zapad planira baš suprotno. U njihovim simulacijama sukob se odvija postepeno- mobilizacija, prebacivanje trupa, priprema industrije, uvođenje sankcija, faza konvencionalnih sukoba, zatim eventualna nuklearna eskalacija. Rusija taj scenario ne priznaje. Za Moskvu bi to bio rat po tuđim pravilima – a to je nešto što ni jedna ozbiljna vojna sila ne prihvata.
Drugi ključni element ruske doktrine ogledao bi se u uništavanju logističkih arterija širom istočne Evrope- mostova, tunela, luka, železničkih čvorišta. Sve ono što omogućava NATO-u da stigne do granica Rusije bilo bi uništeno pre nego što bi operacije mogle da se razviju. To znači da bi vojske NATO-a ostale daleko od linije fronta, dislocirane po državama članicama, bez mogućnosti da se spoje u jedinstvenu silu.
Još jedna tačka izazvala je posebnu pažnju- taktičko nuklearno oružje. Guruljov tvrdi da će Generalštab reagovati pre nego što se ono uopšte pojavi na teritorijama blizu ruske granice. Neće čekati da se bojeve glave dopreme, rasporede, montiraju ili stave u pripravnost.
Cilj bi bio uništavanje infrastrukture skladišta pre nego što oružje uopšte dobije operativnu vrednost. Dakle, preventivno, kao reakcija na samu pripremu, a ne na upotrebu.
Posebno je istakao sisteme “Posejdon” i “Burevestnik”, razvijene upravo za scenario gde tradicionalne isporučne platforme mogu biti ugrožene. Ovi sistemi garantuju da odgovor uvek postoji, čak i ako se prvi udar protivnika pokaže efikasnim. Prevedeno- nema načina da se Rusija razoruža jednim snažnim napadom, a bez te mogućnosti zapadni scenario gubi svaki smisao.
Međutim, ono što razlikuje ruski pristup od zapadnog jeste svest o posledicama. Guruljov kaže da u Rusiji niko nema iluziju da sukob može biti bez žrtava. Gubici su neminovni. Međutim, još je neminovnija sudbina sile koja se usudi da napadne rusku teritoriju – ona prestaje da postoji kao vojna ili politička struktura.
To nije dramatizovanje, već objašnjenje posledica algoritma koji bi se automatski aktivirao. Sve ide po proceduri: napad – odgovor – neutralizacija infrastrukture – kolaps upravljačkih struktura – nemogućnost nastavka rata.
Zato general smatra da zapadni rokovi za 2028–2030. godinu promašuju suštinu. Oni planiraju spor, dugotrajan proces, sa fazama, pripremama, mobilizacijom, industrijskom reorganizacijom. To je model iz 20. veka, iz perioda kada su frontovi bili široki stotine kilometara i kada su se vojske sudarale sporim, postepenim tempom.
Ruski model nije takav. On je kreiran da rat učini nemogućim – jer ga završava pre nego što počne. Bez linija fronta. Bez dugih bitaka. Bez strateške dubine koju Zapad zamišlja. Ako sukob krene, upravljački i infrastrukturni sistem NATO-a urušava se u prvim satima.
Ako se uruši, nema načina da se rat nastavi. Nema materijala za obnovu ratne mašinerije. Nema lanaca snabdevanja. Nema koordinacije. Nema energije. Nema mostova i luka, a bez svega toga, NATO nema operativnu vrednost.
General zaključuje jednostavno- rat sa Rusijom se ne može voditi ni po kojoj zapadnoj doktrini. Što pre evropske elite to shvate, veće su šanse da se izbegne tragedija. Međutim, ako nastave da proglašavaju rokove i crtaju planove, onda će same aktivirati ono što najviše žele da izbegnu – ruski algoritam rata koji ne ostavlja prostor za sporazume, zatišja, faze ili odlaganja.
Borba.info
