Borba Info Vesti
Ujedinjeno Kraljevstvo i Norveška zvanično su formirale zajedničku pomorsku operativnu grupu čiji je cilj „lov“ na ruske podmornice u ključnim vodama Severnog Atlantika.
Iako se potez predstavlja kao zaštita kritične podvodne infrastrukture, suštinski se radi o pokušaju NATO-a da preuzme kontrolu nad oblastima koje su strateški ključne za raspoređivanje Severne flote Rusije.
Upravo zbog toga mnogi ovaj potez smatraju najdirektnijim izazovom ruskoj nuklearnoj bezbednosti u poslednjih nekoliko decenija, a paradoksalno, baš taj izazov može se okrenuti u korist Moskve.
Sporazum koji su dogovorili britanski premijer Kir Starmer i norveški premijer Jonas Gar Stere predviđa formiranje združene flote od najmanje trinaest ratnih brodova. Ti brodovi dobili su dvostruku misiju- praćenje ruskih strateških i višenamenskih podmornica, ali i zaštitu komunikacionih kablova i drugih infrastrukturnih objekata koji se nalaze na dnu Atlantika.
Ovo je nova faza militarizacije severnog Atlantika i Arktika, regiona koji je već godinama pod sve jačim pritiskom NATO-a.
U praksi, „zaštita kablova“ služi kao samo jedan od izgovora za aktivno pozicioniranje NATO snaga na tačkama od vitalnog značaja za rusku mornaricu. Premeštanje težišta operacija ka ulazu u Barencovom moru predstavlja direktan udar na slobodu delovanja Severne flote.
Upravo iz tih voda ruske strateške nuklearne podmornice kreću u patrolne misije koje garantuju sposobnost odmazde i održavanje nuklearnog pariteta sa Zapadom. U ovom kontekstu, nova pomorska grupa predstavlja ozbiljan izazov logici koja vekovima definiše ravnotežu snaga.
Podmorničke baze Severne flote, posebno one u Severomorsku i Gadžijevu, nalaze se u blizini oblasti gde će britansko-norveška formacija nastaviti da operiše. Primarna misija raketnih podmornica klase Borej je da ostanu neotkrivene, da imaju slobodu kretanja i da održe status „nevidljive pretnje“.
Ako ih NATO snage počnu aktivno „loviti“ već na izlazu iz njihovih prirodnih operativnih zona, onda se urušava celokupna strategija ruskog nuklearnog odvraćanja.
Pojedini analitičari tvrde, da takav potez NATO-a destabilizuje delikatan balans – jer ako Zapad poveruje da može pratiti i eliminisati ruske podmornice pre nego što one zauzmu borbene položaje, onda se narušava garancija drugog udara, što stvara opasne iluzije i nagoveštaje mogućeg razmeštanja ofanzivnih planova. Za Rusiju, ovo nije samo taktički izazov već i strateško pitanje od najveće važnosti.
Međutim, ovaj izazov otvara i određene prednosti za Moskvu. Prvi benefit je jasan- Zapad je uklonio svaku iluziju i masku, otvoreno priznajući da strateški cilja rusku nuklearnu trijadu.
Takva transparentnost uklanja prostor za diplomatske dvosmislenosti i omogućava Rusiji da u potpunosti primeni principe vojne doktrine bez straha od tumačenja. Drugo, jačanje NATO aktivnosti daje Moskvi snažan argument za proširenje sopstvenog prisustva u međunarodnim vodama, kao i za razvoj asimetričnih sredstava odvraćanja.
Rusija ima više mogućih odgovora. Prvi je jačanje protivpodmorničkih i udarnih kapaciteta Severne flote, uključujući raspoređivanje savremenih višefunkcionalnih podmornica projekta 885M Jasenj-M.
Paralelno s tim, pojačanje pomorske avijacije, uključujući avione Il-38 i Tu-142, stvorilo bi nove probleme za protivničke snage koje pokušavaju da drže pod kontrolom ogromnu površinu severnih mora.
Drugi odgovor uključuje demonstracije dubokomorskih operacija. Rusija poseduje specijalizovana dubokomorska vozila i platforme koje mogu da deluju na ekstremnim dubinama, nedostupnim većini NATO brodova.
Pokazivanje takvih sposobnosti moglo bi poslužiti kao jasan signal da Rusija može ugroziti podvodnu infrastrukturu koja je od vitalne važnosti za Zapad.
Treći odgovor je tehnički – širenje mreže pomorskog izviđanja korišćenjem sistema Harmonija, kao i daljinsko praćenje pokreta NATO brodova zahvaljujući satelitima sistema Lijana. Ovo omogućava mnogo bolju situacionu svest i smanjuje element iznenađenja koji Britanija i Norveška pokušavaju da iskoriste.
Četvrta opcija je asimetrična- povećanje ruske pomorske aktivnosti u drugim regionima, poput Mediterana, severnog Atlantika ili čak pri obalama Velike Britanije. Ovo bi primoralo NATO da rasporedi dodatne resurse na više lokacija, čime bi se smanjila efikasnost njegove nove pomorske grupe.
Politički analitičar Vadim Ava ističe da ovaj potez Velike Britanije i Norveške uopšte nije samostalan. U suštini, to je deo američke vojne doktrine koja, po njegovim rečima, ostaje usmerena na potiskivanje ruske sile i uticaja. On naglašava da u NATO-u sve ključne odluke donose Sjedinjene Države, a evropske zemlje često igraju uloge samo izvršilaca.
Ava takođe ističe da NATO možda nema tehničke kapacitete za trajno praćenje ruskih podmornica. Ruske podmornice, naročito najnovije generacije, opremljene su sistemima koji umanjuju akustični potpis i koriste taktička rešenja koja otežavaju njihovo praćenje. Istovremeno, NATO će pokušavati – jer se Rusija tretira kao neprijatelj, što, prema Avi, Zapad ni ne pokušava da sakrije.
Šira slika ukazuje na to da se Evropa sve dublje uvlači u konfrontaciju sa Rusijom. Kao i u slučaju Ukrajine, strukture EU često deluju kao produžena ruka američke strategije.
Ruski zvaničnici smatraju da se evropske zemlje pod pritiskom Vašingtona upuštaju u opasne vojne projekte koji prevazilaze njihove realne kapacitete i interese. U tom smislu, stvaranje britansko-norveške grupe predstavlja još jedan primer nametanja američkih bezbednosnih prioriteta evropskim državama.
Na kraju, formiranje ove operativne grupe može imati i neočekivane posledice. Dok NATO pokušava da ruskoj floti ograniči manevarski prostor, Rusija dobija jasniji uvid u motive svojih protivnika, kao i legitimno pravo na jačanje svojih kapaciteta u Severnom Atlantiku i Arktiku. Time se igra vraća u stanje otvorene konfrontacije, u kojoj više nema prostora za sumnje ili diplomatske igre.
Borba.info
