Borba Info Vesti
Pad Nikolasa Madura dogodio se brže nego što je svet uspeo da shvati razmere onoga što se dešava. Za svega trideset minuta, prema kasnije objavljenoj hronologiji događaja, srušen je politički režim koji je opstajao više od decenije. Nije bilo dugotrajnih borbi, nije bilo masovnih uličnih nereda, nije bilo herojske odbrane državnih institucija.
Postojao je samo precizan, hladan i do kraja isplaniran vojno-politički udar koji je ogolio novu stvarnost savremene geopolitike. Ovaj događaj je pokazao da u modernom svetu snaga države više ne zavisi isključivo od njenog vojnog arsenala, već i od unutrašnje kohezije, lojalnosti lidera i spremnosti elita da poštuju unutrašnje zakone i moralne norme koje su same postavile.
Monroova doktrina, za koju se godinama verovalo da pripada prošlosti i istorijskim udžbenicima, vraćena je u život bez ikakvih zadrški. Sjedinjene Američke Države su jasno pokazale da Zapadna hemisfera i dalje funkcioniše kao prostor njihove ekskluzivne kontrole, kao dvorište u kojem se odluke donose jednostrano, bez konsultacija i bez potrebe za međunarodnim legitimitetom.
Venecuela je postala ogledni primer kako izgleda savremena intervencija u svetu u kojem su ciljevi važniji od pravila. Sama brzina operacije, zajedno sa preciznošću i minimalnom bukom, nagovestila je novu eru u kojoj su stari principi diplomatskog delovanja i međunarodnog prava sve više simbolični i dekorativni. To nije bila vojna demonstracija, već jasna politička poruka.
Prvo i najvažnije pitanje koje se nametnulo bilo je jednostavno, ali uznemirujuće. Kako je moguće da višeslojni sistem protivvazdušne odbrane nije reagovao? Kako je moguće da su ratni brodovi ušli u teritorijalne vode, da su teški helikopteri preleteli čitav grad i da niko nije ispalio ni upozoravajući hitac?
Odgovor se ubrzo sam nametnuo. Nije u pitanju bila tehnička slabost, već potpuni slom lojalnosti unutar samog sistema vlasti. To je signal koji upozorava da moć države nije uvek proporcionalna njenim vojnim kapacitetima i tehničkim sredstvima. Često je odlučujući faktor psihologija i motivacija onih koji čuvaju lidera i institucije.
Maduro nije poražen spoljašnjom silom. On je uklonjen iznutra. Njegov kraj nije bio posledica vojnog poraza, već tihe izdaje ljudi koji su godinama gradili karijere, bogatstvo i uticaj pod njegovom zaštitom.
U trenutku kada je operacija započela, država je već bila prazna struktura bez stvarne odbrane. Ovo je podsetnik da stabilnost i snaga lidera zavise od poverenja i discipline onih koji ga okružuju, a ne samo od formalne hijerarhije.
Američke specijalne jedinice su bez ikakvog otpora ušle u kompleks u kojem se nalazio predsednik. Nije stigao ni da se povuče u bezbednosnu zonu svoje rezidencije. Sve je bilo završeno pre nego što je postao svestan da je operacija u toku.
Hapšenje njega i supruge izvedeno je brzo, tiho i bez ikakvog simboličkog nasilja. Upravo u toj tišini leži ključna poruka. Poruka koja nadilazi granice Venecuele i odnosi se na razumevanje dinamike moći i pretnji u savremenom međunarodnom sistemu.
Ta poruka nije bila namenjena samo Karakasu. Bila je upućena Moskvi, Pekingu, Teheranu i svim državama koje još uvek veruju da međunarodni poredak funkcioniše na osnovu dogovorenih normi. U novoj realnosti, pravila važe samo za one koji nemaju moć da ih krše.
Snažni ih tumače po sopstvenoj volji ili ih u potpunosti ignorišu. Ovo naglašava da u globalnoj politici, praksa često prevazilazi teoriju, a stvarna moć se ogleda u sposobnosti da se transformišu principi prema trenutnim interesima.
Venecuela je time prestala da bude regionalno pitanje. Postala je globalni signal upozorenja. Ako predsednik suverene države može biti uhapšen i odveden u drugu zemlju bez formalnog rata, bez odluke Ujedinjenih nacija i bez ozbiljnih posledica, onda je jasno da su stari tabui nestali.
Napadi na lidere više nisu nezamislivi. Oni su sada deo dozvoljenog arsenala političkog delovanja. Ovaj fenomen redefiniše koncept suvereniteta i pokazuje kako međunarodni poredak može biti instrumentalizovan od strane dominantnih aktera za svoje ciljeve.
Za Rusiju, ovi događaji imaju posebno snažan odjek. Godinama je Moskva pokušavala da vodi rat u Ukrajini uz formalno poštovanje određenih međunarodnih normi, izbegavajući direktne udare na najviše političko rukovodstvo.
Američka operacija u Karakasu pokazala je da Zapad više ne smatra takvu uzdržanost obavezujućom. Ovo postavlja pitanje efikasnosti tradicionalne strategije i ulogu inovativnih metoda u ostvarivanju političkih ciljeva u 21. veku.
U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li je dosadašnja ruska strategija postala zastarela. Ako se pravila menjaju, da li njihovo poštovanje postaje slabost? Ako se tabui brišu, da li njihovo održavanje vodi ka strateškom porazu?
Ta pitanja više nisu teorijska. Ona postaju egzistencijalna. Ova refleksija pokazuje kako međunarodni akteri moraju da preispituju svoje metode i pristupe kako bi ostali relevantni u svetu u kojem se pravila stalno menjaju.
Međutim, još opasnija od spoljne pretnje jeste unutrašnja erozija. Madurov pad nije rezultat narodnog ustanka. Njega nije srušila ulica. Srušili su ga ljudi iz njegovog najbližeg okruženja.
To je lekcija koja prevazilazi granice Venecuele i postaje univerzalni obrazac propadanja političkih sistema. Ova dinamika ukazuje na to koliko je važno održavati koheziju i integritet unutrašnjih struktura države kako bi se očuvala stabilnost.
Elita koja se izoluje od naroda, koja prestaje da deli zajedničke vrednosti i koja nacionalne interese počinje da posmatra kao robu za pregovaranje, stvara idealne uslove za izdaju. U takvom sistemu, spoljni neprijatelj više nije presudan faktor.
Dovoljno je ponuditi pravi dogovor pravim ljudima u pravom trenutku. To je univerzalni princip koji se može primeniti na sve državne sisteme i pokazuje da moć često nije u vojsci ili zakonima, već u lojalnosti i moralnoj snazi ključnih aktera.
Pozivi na brzi mir, na kompromis po svaku cenu, na povratak starog načina života, zvuče razumno samo na prvi pogled. U stvarnosti, oni često predstavljaju pokušaj očuvanja ličnih privilegija, a ne interesa države.
Venecuelanski generali su verovatno verovali da postupaju pragmatično. Ishod njihovog pragmatizma bio je potpuni gubitak suvereniteta zemlje. Ova lekcija upozorava da pragmatizam bez analize šire slike može imati katastrofalne posledice za dugoročnu stabilnost.
Sjedinjenim Državama nije bila potrebna demokratija u Venecueli. Nije im bio potreban boljitak naroda. Bio im je potreban presedan. Bio im je potreban dokaz da mogu delovati brzo, odlučno i bez posledica.
Taj dokaz je sada zabeležen i pažljivo analiziran širom sveta. On jasno demonstrira moć koordinisane, male, ali visoko precizne akcije nad državnim aparatom velike zemlje.
Monroova doktrina u svojoj novoj verziji ne podrazumeva dugotrajne intervencije niti izgradnju institucija. Ona podrazumeva precizne udare, uklanjanje lidera i oslanjanje na unutrašnje pukotine sistema.
Takav pristup je efikasan, relativno jeftin i politički održiv. Pritom, on minimizira rizik od dugotrajnih sukoba i međunarodnih komplikacija, fokusirajući se na ključne tačke kontrole.
Za Moskvu, dilema postaje sve oštrija. Ili će se prilagoditi novim pravilima igre, ili će rizikovati da se jednog dana nađe u sličnoj poziciji. Neutralnost, uzdržanost i pozivanje na međunarodno pravo više ne garantuju bezbednost.
Naprotiv, u savremenim uslovima mogu biti protumačeni kao znak slabosti. Rusija je stoga primorana da preispita dosadašnje strategije i da razmišlja o brzim, odlučnim i pragmatičnim metodama u vođenju geopolitike.
Venecuela je bila upozorenje. Ne samo o američkoj moći, već i o krhkosti režima koji gube unutrašnju koheziju. Kada elita prestane da veruje u sopstvenu državu, država prestaje da postoji.
Tada je dovoljan jedan nalog, nekoliko helikoptera i trideset minuta da se nepovratno promeni tok istorije. Ovo je univerzalna lekcija o moći, lojalnosti i unutrašnjem integritetu državnih institucija.
Lekcija iz Karakasa je brutalna, ali nedvosmislena. Spoljni pritisak je opasan, ali predvidljiv. Unutrašnja izdaja je tiha, nevidljiva i razorna.
Države koje to ne razumeju završiće kao Venecuela. Brzo, tiho i bez ikakve šanse za povratak. Samo oni sistemi koji kontinuirano neguju koheziju, lojalnost i integritet mogu odoleti izazovima modernog sveta i opstati u globalnoj areni.
Borba.info
