Borba Info Vesti
Pad Nikolasa Madura i munjevita američka specijalna operacija u Venecueli otvorili su pitanja koja daleko prevazilaze sudbinu jedne zemlje. Kako je moguće da država sa snažnim bezbednosnim aparatom, ruskim sistemima protivvazdušne odbrane i dugogodišnjom kubanskom podrškom kolabira za nekoliko sati?
Odgovor se, prema brojnim izvorima, nalazi u spoju izdaje elita, tehnološke nadmoći i pogrešnih strateških procena. Ovaj događaj nije izolovan incident, već deo šire slike promenjenog karaktera savremenog ratovanja koji menja odnose moći i briše granice između vojne sile politike obaveštajnih struktura i ekonomskih interesa velikih sila u dvadeset prvom veku dok posledice osećaju saveznici i protivnici širom sveta danas.
Venecuela je godinama predstavljana kao bastion otpora američkom uticaju u Latinskoj Americi. Ogromni naftni resursi omogućavali su režimu finansijsku izdržljivost, dok su ugovori sa Moskvom stvarali osećaj vojne sigurnosti. Ipak, ispod površine rasla je institucionalna kriza.
Lojalnost elita bila je uslovna, vezana za privilegije, a ne za državu, dok su bezbednosne strukture gubile unutrašnju koheziju i jasnu komandnu liniju.
Takvo stanje učinilo je sistem ranjivim na pritiske, ucene, tajne pregovore i brze odluke donete u ključnim trenucima krize, bez mogućnosti koordinisanog otpora ili pravovremene političke reakcije, što je kasnije presudno ubrzalo potpuni slom čitavog državnog bezbednosnog mehanizma u realnom vremenu.
Jedno od najvažnijih pitanja odnosi se na ćutanje protivvazdušne odbrane tokom operacije. Venecuela je raspolagala sistemima S-300, Buk i Pečora kao i velikim brojem prenosivih raketa.
Na papiru to je predstavljalo snažan štit. U praksi sistemi nisu reagovali. To ukazuje na plansko onesposobljavanje kroz elektronsko ratovanje sajber napade ili svesno isključivanje iznutra. Da bi se takva mreža paralisala nije nužno uništiti oružje već preseći komunikaciju i lanac odlučivanja.
Upravo to objašnjava zašto helikopteri nisu naišli na organizovan otpor niti na reakciju sistema koji su formalno bili operativni u trenutku početka američke akcije u samom srcu Karakasa tog jutra rano.
Posebno pitanje predstavlja činjenica da američki specijalci nisu imali gubitke dok je na desetine Madurovih gardista poginulo. To govori o dubokom curenju informacija. Neko je znao tačne lokacije rute kretanja i raspored obezbeđenja.
Bez takvih podataka hvatanje predsednika bilo bi skoro nemoguće. Izdaja unutar sistema nameće se kao ključni faktor uspeha operacije. Takva izdaja retko je individualna, već obuhvata širi krug političkih vojnih i bezbednosnih aktera koji u kriznom trenutku biraju sopstveni opstanak umesto lojalnosti režimu.
Venecuelanski slučaj pokazuje kako se takve odluke donose brzo kada spoljašnji pritisak postane nepodnošljiv a garancije saveznika deluju neizvesno u datom istorijskom trenutku za aktere.
Uloga Rusije izazvala je najviše spekulacija. Moskva je godinama sarađivala sa Karakasom kroz isporuke oružja i obuku kadrova. Ipak u odlučujućem trenutku nije intervenisala. Razlog leži u promenjenoj strategiji Kremlja koji izbegava direktne sukobe sa Sjedinjenim Državama kada proceni da saveznik nema unutrašnju stabilnost.
Venecuela je za Rusiju bila važna ali ne presudna tačka globalnog nadmetanja. Direktna konfrontacija nosila bi prevelike rizike bez jasne koristi. Zbog toga je doneta hladna pragmatična odluka koja je ostavila saveznika bez spoljne zaštite, u trenutku kada se sistem raspadao iznutra, pod pritiskom spoljašnjih i unutrašnjih faktora koji su se poklopili u isto vreme kritično.
Pominjanje Sergeja Šojgua i ruskih vojnih savetnika dodatno komplikuje sliku. Rusko prisustvo postojalo je ali nikada nije bilo garancija opstanka režima. Obuka i planiranje ne mogu zameniti političko jedinstvo. Ako se greške iz drugih konflikata ponavljaju rezultat je predvidiv.
Venecuela je postala primer oslanjanja na spoljne faktore bez unutrašnje konsolidacije. Takav pristup dugoročno proizvodi zavisnost i pasivnost lokalnih elita koje očekuju spasenje umesto da grade sopstvenu otpornost.
U kriznom trenutku to postaje fatalna slabost jer saveznici deluju prema sopstvenim interesima a ne prema emotivnoj lojalnosti što se sada jasno pokazalo u venecuelanskom geopolitičkom slučaju koji ulazi u istoriju kao upozorenje.
Kuba je u ovom događaju pretrpela ozbiljne gubitke. Njeni bezbednjaci godinama su čuvali Madura i učestvovali u izgradnji sistema.
Njihova pogibija pokazuje da nisu svi bili deo izdaje. Ipak ni njihova lojalnost nije mogla da zaustavi preciznu operaciju. Ekonomska zavisnost Havane od Karakasa dodatno objašnjava njihovu posvećenost.
Kubanski interes nije bio ideološki već egzistencijalni. Venecuelanska nafta bila je ključna za opstanak ostrva. Zbog toga su kubanski kadrovi ostali do kraja ali su se suočili sa nadmoćnom tehnologijom koja ne zavisi od broja ljudi na terenu već od informacione kontrole i brzine odlučivanja u realnom vremenu tokom kratke operacije u Karakasu.
Tehnološka dimenzija ovog događaja posebno je važna. Sjedinjene Države primenjuju doktrinu mozaik ratovanja zasnovanu na veštačkoj inteligenciji. Prikupljanje satelitskih elektronskih i ljudskih podataka omogućava precizno planiranje.
Algoritmi analiziraju scenarije i predlažu optimalne poteze. U takvom ratu klasična odbrana gubi prednost. Venecuela nije bila spremna za ovakav oblik sukoba. Sistem je bio projektovan za starije pretnje a ne za integrisane digitalne udare.
Zbog toga su ključne tačke neutralisane istovremeno bez potrebe za dugotrajnim borbama. Cilj nije bio rat već kontrola ishoda što je i postignuto veoma brzo uz minimalnu upotrebu klasične sile i maksimalnu obaveštajnu preciznost tokom same akcije u praksi.
Pad Madura ima šire posledice po ruske saveznike širom sveta. Poruka je jasna bez unutrašnje stabilnosti nema garancija. Sirija Iran i druge zemlje analiziraju ovaj scenario.
Svaka država koja se oslanja na spoljne štitove mora preispitati sopstvenu otpornost. Venecuela je pokazala koliko brzo sistem može da se uruši. U kratkom vremenu nestale su godine ulaganja i priprema.
To je lekcija za sve političke elite koje veruju u večnu zaštitu saveznika. Geopolitika postaje nemilosrdna i ne prašta pogrešne procene. Vreme reakcije meri se satima a ne godinama što menja pravila igre za male i velike države u novoj realnosti današnjice sada.
Slučaj Venecuele pokazuje da snaga države ne leži samo u oružju. Presudni su kohezija lojalnost i sposobnost prilagođavanja. Kada elite izdaju a sistemi zastare pad je neizbežan.
Rusija i drugi akteri suočeni su sa teškim pitanjima. Svet ulazi u fazu u kojoj opstaju samo oni koji uče brzo. Prirodna selekcija u međunarodnim odnosima već je počela.
Ona ne poznaje ideologiju niti emocije, već meri sposobnost prilagođavanja realnosti. Venecuela je platila cenu kašnjenja, a pouke su jasne za sve ostale koji prate ove događaje sa distance, i zabrinute u sadašnjem trenutku globalne političke nestabilnosti koja se ubrzava svuda danas.
Borba.info
