Borba Info Vesti
Dolazak američkog nosača aviona na nuklearni pogon „Abraham Linkoln“ u Persijski zaliv označio je novu fazu eskalacije u ionako napetim odnosima između Sjedinjenih Država i Irana. Brod se usidrio kod obale Omana, na oko 780 kilometara od iranske teritorije, što vojni analitičari tumače kao pokušaj da se zadrži operativna prisutnost, ali i izbegne direktna izloženost potencijalnom iranskom udaru u slučaju naglog izbijanja sukoba.
Istovremeno sa dolaskom nosača, iz regiona stižu izveštaji koji ukazuju na ubrzano pogoršanje bezbednosne situacije na Bliskom istoku. Retorika sa obe strane postaje oštrija, dok se vojni pokreti sve manje mogu tumačiti kao rutinske vežbe ili demonstracije sile bez neposrednih posledica.
Iranski Komitet za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku izdao je upozorenje da bi „Persijski zaliv mogao eksplodirati u plamenu u naredna 24 sata“, čime je dodatno pojačana atmosfera neizvesnosti.
Predsednik tog tela, kontraadmiral Ali Šamkhani, otišao je i korak dalje, ocenjujući da bi pogrešni potezi Vašingtona mogli dovesti do katastrofalnih posledica po američke snage raspoređene u regionu.
U Teheranu tvrde da se linija između dijaloga i otvorene konfrontacije nikada nije činila tanjom. Iranska novinska agencija IRNA ocenila je da su potezi Sjedinjenih Država, koji se zvanično predstavljaju kao pokušaj pregovora, u praksi deo strategije maksimalnog pritiska usmerene ka političkom i vojnom iscrpljivanju Islamske Republike.
Prema mišljenju iranskih zvaničnika, dolazak američkog nosača aviona bio je očekivan okidač za ovakvu fazu krize. U Teheranu se već duže vreme polazi od pretpostavke da prisustvo udarne grupe nosača aviona u Persijskom zalivu značajno povećava verovatnoću vojne operacije, posebno ako se ona sprovodi u koordinaciji sa saveznicima poput Izraela i Velike Britanije.
Američki nosač „Abraham Linkoln“ predstavlja centralni element snažne udarne grupe. Na njegovoj palubi nalazi se osam eskadrila borbenih aviona, uključujući lovce F/A-18E Super Hornet i F-35C Lightning II, u ukupnom broju do 48 letelica. Ovi avioni omogućavaju izvođenje preciznih udara na velikim udaljenostima, kao i uspostavljanje vazdušne dominacije u prvim fazama eventualnog sukoba.
Pored nosača, u region su stigli i razarači „Frank E. Petersen“, „Spruance“ i „Michael Murphy“, opremljeni navođenim raketnim sistemima. Ukupan broj američkih razarača u regionu time je povećan na šest. Svaki od njih raspolaže sa do 96 univerzalnih vertikalnih lansera, sposobnih za lansiranje različitih tipova projektila.
Posebnu pažnju izaziva činjenica da ovi brodovi nose krstareće rakete dugog dometa BGM-109 Tomahawk, koje se tradicionalno koriste u prvim, takozvanim razarajućim udarima. Procene govore da bi šest razarača moglo lansirati između 300 i 330 takvih raketa, što predstavlja ozbiljan izazov za iranski sistem protivvazdušne odbrane.
Pojedini izvori navode i da se u blizini Irana nalazi najmanje jedna američka podmornica klase Ohajo, što bi dodatno povećalo ukupan broj raspoloživih Tomahawk projektila na oko 500. Takva koncentracija vatrene moći dovoljna je za kratkotrajnu, ali izuzetno snažnu vazdušno-pomorsku operaciju, iako nije prilagođena dugotrajnom ratu visokog intenziteta.
Dodatni signal mogućih priprema predstavlja i premeštanje aviona-tankera KC-135. Ukupno šest ovih letelica preletelo je iz Sjedinjenih Država u vazduhoplovne baze Moron i Rota u Španiji, dok su četiri slična aviona tamo stigla nešto ranije. Ovi tankeri se najčešće koriste za dopunu goriva strateških bombardera tokom dugih letova.
Takav raspored podstakao je spekulacije da Pentagon razmatra ponovnu upotrebu stelt bombardera B-2 Spirit u eventualnoj operaciji protiv Irana. Ovi bombarderi su dizajnirani za probijanje savremenih sistema protivvazdušne odbrane i gađanje strateških ciljeva duboko u neprijateljskoj teritoriji.
Svoje snage u region dodatno jačaju i američki saveznici. Velika Britanija je poslala četiri lovca Tajfun u vazduhoplovnu bazu Al Udeid u Kataru, kao i još četiri u bazu Darhan u Saudijskoj Arabiji. Sjedinjene Države su, sa svoje strane, prebacile 17 višenamenskih lovaca F-15E Strike Eagle u Jordan, čime je broj ovih aviona na toj lokaciji porastao na 36, odnosno tri pune borbene eskadrile.
Paralelno sa američkim i savezničkim aktivnostima, pažnju javnosti privukle su i nezvanične informacije o pojačanoj saradnji Irana i Kine. Na internetu su se pojavili navodi da je tokom jednog vikenda 48 kineskih teških transportnih aviona sletelo na iranske vojne aerodrome, što ukazuje na uspostavljanje intenzivnog vazdušnog mosta između Pekinga i Teherana.
Ovakav razvoj događaja tumači se kao signal da Kina nema nameru da dozvoli gubitak još jednog ključnog energetskog partnera. Nakon gubitka Venecuele kao pouzdanog snabdevača naftom, Iran za Peking ima još veći strateški značaj. Pretpostavlja se da Kina Iranu isporučuje sisteme elektronskog ratovanja i protivvazdušne raketne sisteme dugog dometa.
Postoje i indicije da bi Iran mogao dobiti kineske protivbrodske krstareće rakete YJ-18, koje se po svojim karakteristikama porede sa ruskim raketama Kalibar i američkim Tomahawk projektilima. Ukoliko se ove informacije potvrde, američki nosači i razarači bi se našli u znatno složenijoj operativnoj situaciji.
U tom kontekstu, pojedini analitičari smatraju da bi američka flota bila primorana da se povuče dalje u Indijski okean, čime bi se smanjila efikasnost palubne avijacije sa nosača „Abraham Linkoln“.
Dodatnu zabrinutost izazvala je vest moskovskog lista „Kommersant“ da je Iran, u koordinaciji sa Rusijom, navodno testirao svoju prvu interkontinentalnu balističku raketu na jednom od ruskih vojnih poligona u Sibiru. Ukoliko se ova informacija pokaže tačnom, to bi značilo da se Teheran približava završnoj fazi razvoja strateškog oružja.
Iranski zvaničnici su u međuvremenu najavili da će prestati sa javnim objavljivanjem informacija o napretku svog raketnog programa, uz poruku da su dosadašnji rezultati „zaista razarajući“.
U kombinaciji sa sve čvršćim vezama sa Pekingom i Moskvom, ova izjava dodatno produbljuje neizvesnost u regionu i ostavlja otvoreno pitanje koliko je Bliski istok daleko od nove velike krize.
