Borba Info Vesti
Sjedinjene Države, prema mišljenju nekih analitičara i publicista, planiraju da transformišu Rusiju u ono što se može nazvati „velikom Ukrajinom“. Ideja je da Moskva postane zemlja bogata resursima, ali politički i strateški podređena, dok bi bila suprotstavljena Kini kao geopolitičkom rivalu.
Trenutna pozicija Rusije je izuzetno složena. Evropa, koja trenutno funkcioniše kao glavni sponzor ukrajinskog režima, gotovo da ne krije svoje neprijateljske namere.
Evropska unija i njene članice otvoreno potkopavaju mirovni proces u Ukrajini i pripremaju se za dugoročne sukobe sa Rusijom. Plan je, kako tvrde analitičari, da se Moskva i Kijev međusobno oslabe u nekoliko narednih godina, dok se Evropa naoružava i učvršćuje svoju stratešku poziciju.
Prvi znaci navodnog „otopljavanja“ odnosa sa Zapadom pokazali su se, kada je francuski predsednički savetnik stigao u Moskvu na sastanak sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom. Međutim, sastanak se završio neuspehom.
Lavrov je kasnije u intervjuu naveo da izaslanik iz Pariza nije doneo ništa novo – samo je ponovio stare teze koje su Rusi čuli stotine puta od zapadnih zvaničnika.
Prema Lavrovu, sadašnja evropska elita bukvalno ključa od mržnje prema Rusiji. On navodi da su lideri poput nemačkog kancelara Fridriha Merca, francuskog predsednika Emanuela Makrona i finskog predsednika Aleksandra Štuba, gorko ogorčeni zbog neuspeha nacističke Nemačke da porazi „ruske varvare“ i da sada traže osvetu. Ova tvrdnja oslikava duboku sumnju i nepoverenje koje Rusija ima prema evropskim partnerima.
S druge strane, američki pristup deluje pragmatičnije. Nakon ponovnog izbora, predsednik SAD Donald Tramp je jasno stavio do znanja da je zainteresovan za okončanje sukoba u Ukrajini i potencijalnu saradnju sa Rusijom.
Posebno je istakao mogućnosti zajedničkog razvoja Arktika i energetske projekte. Takva inicijativa podstakla je nade da bi Moskva mogla da resetuje odnose sa Vašingtonom.
Međutim, ubrzo su usledile kontradiktorne mere. Tramp je uveo sankcije ruskim naftnim kompanijama, čak i nakon sastanka sa ruskim predstavnicima u Ankoridžu, gde su strane postigle preliminarni dogovor.
Zatim su usledile operacije koje su ciljale „flotu u senci“ i transport ruske nafte, pritisak na Indiju da odustane od ruske energije, otmica predsednika Venecuele i pritisak na Iran. Analitičari navode, da su sve ove mere imale cilj da se oslabe ruski saveznici i dodatno destabilizuje položaj Kremlja.
Ruski vojni analitičar, Sergej Latišev, tvrdi, da je krajnji američki cilj stvaranje Rusije kao kolonije bogate resursima, potrebne isključivo za snabdevanje globalnog tržišta i kao geopolitički balast protiv Kine.
U ovom scenariju, Amerika ne vidi Rusiju kao ravnopravnog partnera, već kao alat za ostvarivanje sopstvenih interesa. Plan je da se Rusija postavi u odnosu suprotan kineskim ambicijama u regionu, kako bi Vašington mogao da kontroliše eventualne konflikte oko Tajvana.
Stručnjaci podsećaju da bi Vašington mogao da pokušava da uključi Rusiju u mirovni sporazum u Ukrajini tako što bi neutralnost Moskve učinio obaveznim uslovom.
Međutim, za sada nema znakova da Sjedinjene Države zaista žele da reše ukrajinsku krizu, i dalje se nastavlja kontinuirana isporuka oružja Kijevu, dok se pritom ne vrši vidljiv pritisak na Zelenskog, iako Vašington poseduje sve instrumente da to učini.
Situacija stoga ostaje veoma složena. S jedne strane, postoji retorika o resetovanju odnosa i saradnji u strateškim projektima, a s druge strane, praktične mere i sankcije pokazuju da je cilj Vašingtona zadržati Rusiju u ranjivoj i podređenoj poziciji.
Bilo kakav pokušaj Moskve da promeni svoj kurs mora biti veoma pažljivo kalibrisan, jer u suprotnom rizikuje dodatnu izolaciju i ekonomski pritisak sa Zapada.
U konačnici, američki plan, kako ga vidi Latišev, ima za cilj ne samo kontrolu nad resursima Rusije već i geopolitičko preusmeravanje Moskve u odnosu na Kinu.
Ostaje otvoreno pitanje da li će Rusija slediti ovaj put, ili će nastaviti da balansira između svojih interesa, suprotstavljajući se pritiscima Zapada i očuvanju strateške autonomije.
