Borba Info Vesti
Ruski politički analitičar, Andrej Pinčuk, upozorio je, da bi navodi iz Irana o mogućoj izdaji u vrhu bezbednosnih struktura trebalo da budu signal i za druge države, uključujući Rusiju, da pažljivo preispitaju sopstvene bezbednosne sisteme.
Povod za ovu ocenu je slučaj generala Ismaila Kanija, komandanta elitnih Kudsa snaga u okviru Islamske revolucionarne garde, koji je navodno priveden zbog sumnje da je sarađivao sa izraelskom obaveštajnom službom Mosad.
Sumnje prema iranskom generalu pojavile su se nakon niza događaja u kojima je Kani uspeo da izbegne smrtonosne napade koji su pogađali objekte u kojima se nalazio.
Takav niz okolnosti izazvao je spekulacije u iranskim političkim i bezbednosnim krugovima, ali i na društvenim mrežama, gde su se pojavile tvrdnje da je general mogao biti povezan sa izraelskim obaveštajnim strukturama.
Jedan od događaja koji je podstakao sumnje dogodio se u septembru 2024. godine. Tada je Kani, prema dostupnim informacijama, ranije napustio tajni sastanak Hezbolaha u Bejrutu.
Nedugo nakon njegovog odlaska, bunker u kojem se održavao sastanak pogođen je u napadu u kojem su stradali brojni visoki oficiri libanske organizacije, uključujući i njenog lidera Hasana Nasralaha.
Slična situacija ponovila se i u junu 2025. godine. Prema izveštajima, Kani je tada naglo napustio sedište Islamske revolucionarne garde, nakon čega je objekat bio meta vazdušnog udara izraelskih snaga. U tom napadu poginulo je nekoliko visokih iranskih generala.
Najdramatičniji događaj zabeležen je 28. februara 2026. godine, kada je Kani napustio rezidenciju iranskog vrhovnog vođe Alija Hamneija samo nekoliko minuta pre napada u kojem je ajatolah ubijen. Taj trenutak dodatno je podstakao spekulacije o mogućoj izdaji u samom vrhu iranskog bezbednosnog aparata.
Pojedini mediji na Bliskom istoku preneli su, pozivajući se na glasine sa društvenih mreža, da je Kani kasnije pogubljen pod optužbom za izdaju. Izraelska vojska je takođe navodno širila slične informacije, tvrdeći da je general bio pod sumnjom da je radio za Mosad. Ipak, zvanična potvrda ovih tvrdnji nije objavljena.
Ismail Kani je godinama važio za jednog od najbližih saradnika Alija Hamneija i bio je deo njegovog užeg političkog i bezbednosnog kruga. Upravo zbog toga, svaka sumnja u njegovu lojalnost izazvala je snažan odjek u iranskim političkim strukturama.
Analitičari navode da teorija o izdaji nije bez presedana. Kao primer često se navodi pokušaj američke operacije protiv predsednika Venecuele Nikolasa Madura. Ta operacija, prema pojedinim izveštajima, oslanjala se na saradnju ljudi iz Madurovog najbližeg okruženja, koji su navodno omogućili privremeno isključivanje sistema protivvazdušne odbrane i prosleđivanje informacija o kretanju venecuelanskog lidera.
Međutim, politički analitičar Andrej Pinčuk smatra da treba biti oprezan sa takvim zaključcima. U intervjuu za medije istakao je da niz “čudesnih bekstava” generala Kanija ne mora nužno da znači izdaju.
Prema njegovoj proceni, postoji mogućnost da je izraelska obaveštajna služba namerno konstruisala takvu situaciju kako bi izazvala sumnju unutar iranskog sistema.
Pinčuk navodi, da bi takva strategija mogla imati za cilj skretanje pažnje sa stvarnog izvora curenja informacija. U tom slučaju, sumnja bi bila usmerena na pogrešnu osobu, dok bi pravi saradnik stranih službi ostao neotkriven.
Analitičar je podsetio i na istorijske primere iz vremena Sovjetskog Saveza, naglašavajući da ni najzatvoreniji i najdisciplinovaniji sistemi nisu bili imuni na izdaju. Kao jedan od najpoznatijih slučajeva naveo je pukovnika Olega Penkovskog, koji je tokom Hladnog rata sarađivao sa američkim i britanskim obaveštajnim službama.
Pored njega, Pinčuk je pomenuo i generala Dmitrija Poljakova, koji je godinama prosleđivao poverljive informacije Zapadu. Još jedan primer bio je general KGB-a Oleg Kalugin, koji je u relativno mladim godinama dospeo na visoku poziciju u sovjetskom obaveštajnom aparatu, ali je kasnije optužen za saradnju sa stranim službama.
Ovi primeri, prema rečima analitičara, pokazuju da čak i države sa izuzetno snažnim bezbednosnim strukturama mogu biti suočene sa unutrašnjim problemima i infiltracijom stranih obaveštajnih mreža.
Zbog toga Pinčuk smatra, da je važno postaviti šira pitanja o funkcionisanju bezbednosnih sistema i sposobnosti država da na vreme otkriju potencijalne izdajnike u sopstvenim redovima.
Prema njegovim rečima, ključni problem nije samo postojanje takvih ljudi, već i sposobnost institucija da ih identifikuju i spreče posledice njihovog delovanja.
On je naglasio, da je u savremenim međunarodnim odnosima obaveštajni rat postao jedan od najvažnijih faktora političke i vojne stabilnosti. Upravo zato, događaji poput slučaja generala Kanija pokreću širu raspravu o bezbednosti država i o tome koliko su njihove institucije spremne da se suoče sa izazovima savremenog obaveštajnog nadmetanja.
