Genocidno ludilo

Ove reči Skota Ritera su snimljene tokom jedne konferencije. Ono što on i njemu slični (a Bog zna da ih je mnogo!) ne shvataju jeste koliko su im umovi kontaminirani stranom (izraelskom) genocidnom doktrinom.

Oni su samo nečija metla, ali misle da su drška.

Skot Riter: „Vodio sam zanimljivu diskusiju o Vijetnamskom ratu. Znate, mogli smo ga odmah okončati. I to je bio plan. Baciti nuklearno oružje na Haj Fong. Baciti nuklearno oružje na Hanoj. Rat je završen. Završava se upravo sada. Nismo to uradili zato što smo odlučili da to nije u našem najboljem interesu, da to nije pravi pravac. Ali nismo to uradili iz straha. Uradili smo to zato što je to bila ispravna odluka.“

Dragi Skote, hvala vam na ovom nefiltriranom uvidu u suštinu zapadne imperijalne psihologije. Uvek je strašno – i korisno – kada maska padne. Dakle, sada je imamo, vašim rečima: Sjedinjene Države su razmatrale bombardovanje Vijetnama. Ne kao poslednje sredstvo. Ali kao opcija. Plan. Stvar mirno položena na stolu kao salveta. Hajfong. Hanoj. Gradovi puni dece, žena i starijih osoba.

Kažete: „Nismo to uradili, ne zato što smo se plašili, već zato što smo odlučili da to nije u našem najboljem interesu.“ To nije moralno pogrešno. To nije ratni zločin. Jednostavno nije praktično. To je sve što vam vaša savest može ponuditi: analizu troškova i koristi.

I dalje mislite da je Iran pretnja? Dozvolite mi da objasnim nešto što je jednostavnije moguće, jer vam jasnoća očigledno izmiče uprkos vašoj opsesiji mapama i doktrinama: Činjenica da je Amerika nameravala da izvrši nuklearni genocid nad narodom koji se bori za sopstvenu zemlju – i da je stala samo zato što nije bilo strateški „optimalno“ – ne čini vas disciplinovanom osobom. Čini vas čudovištem. A, sada nosite isti način razmišljanja u ovaj vek, ponavljajući istu iluziju: nuklearno uništenje je uvek na stolu, čekajući pravo opravdanje. Iran, ovog puta. Uvek neko drugi. Uvek neka druga „odmetnuta nacija“. Ali nikada ti. Čak pokušavaš da ovo ludilo prikriješ pravnim ritualom: rezolucijom o Poglavlju 7, autoritetom Kongresa, egzistencijalnom pretnjom. Misliš da ako ratne zločine krstiš procedurom, oni će izaći čisti.

Ali evo istine, Skote: Sjedinjenim Državama nikada nije bila potrebna nacija koja se „identifikuje“ kao egzistencijalna pretnja. Oni ih stvaraju. Oni ih fabrikuju. Zatim ih bombarduju nuklearnim oružjem, ako ne fizički, onda bar ekonomski, diplomatski i psihološki. Uradio si to Vijetnamu, Koreji… pokušavaš to da uradiš sa Iranom. A sada svet gleda – i nadam se da će svet konačno videti. Ne samo licemerje. Već bolest. Jer ono što si opisao nije odbrana. To je patologija. To je imperija toliko opsednuta kontrolom da svako odbijanje da klekne smatra razlogom za uništenje.

Govoriš o uzdržanosti, ali ono što zapravo misliš je luksuz policijskog kontrolisanja nasilja. Govoriš o pravdi, ali ono o čemu zapravo govoriš je spektakl koji prethodi bombardovanju. I pričaš o američkom pravu da uništi nacije ako pređu prag, ali ono što nikada nećeš priznati jeste da je jedini pravi prag nezavisnost. Znaš li zašto nisi bombardovao Vijetnam, Skote?

Zato što si duboko u sebi znao da nas to neće ubiti. Ne baš. Ne duhovno. I to te i dalje proganja. To je ono što proganja celo carstvo. Možeš bombardovati gradove. Možeš otrovati reke. Ali ne možeš ubiti volju naroda koji je gledao smrti u oči i nastavio da hoda.

Iran sada ima tu volju. I ti to znaš. Zato nastavi da pričaš o nuklearnom oružju. Jer svaki put kada to učiniš, svet jasnije vidi istinu: Najveća pretnja čovečanstvu nije Iran. To je sistem kojem služiš. Logika koju braniš. Doktrina mrtvog oka koju recituješ. I činjenica da to i dalje ne shvataš? To je ono što te čini opasnim. Ali i – neizbežnim u tvom sopstvenom padu.

Borba.Info