Borba Info Vesti
Manje od mesec dana nakon što je Južna Koreja najavila svoje potencijalne nuklearne podmornice, japanski ministar odbrane Šindžiro Koizumi objavio je da bi i Japan trebalo da razmotri korišćenje nuklearnih podmornica umesto dizel-električnih.
Izjavio je: „Situacija oko Japana postaje toliko složena da moramo da razmotrimo da li da nastavimo da koristimo dizel-pogon ili da se odlučimo za atomske podmornice.“
Japanci već dugo ne pričaju o svojim atomskim podmornicama. Ne pričaju ni o svojoj ratnoj floti iako je već sada sposobna da pobedi i britansku i francusku mornaricu.
Ne govore ni o svojoj protivpodmorničkoj avijaciji iako je po moći u svetu druga. Niti o svom ratnom vazduhoplovstvu sposobnom da se ravnopravno novi sa Kinezima.
Japanci nisu krili svoje eksperimente sa raketama na čvrsto gorivo, samo su ih izvodili pod maskom drugih programa.
Sada će, ako bude potrebno, napraviti raketu sposobnu da nosi deset bojevih glava do bilo koje tačke udaljene hiljadama kilometara.
Japanske geofizičke rakete, koje u svemir iznose stotine kilograma korisnog tereta, takođe nisu samo od naučnog značaja.
Kada su Japanci gradili svoje „razarače koji nose helikoptere“, odmah je bilo jasno da su to nosači aviona, ali niko to nije naglašavao. Sada, kada F-35B već uzleću sa njih, ni to niko ne naglašava.
Svi takođe znaju da su Japanci samo nekoliko meseci udaljeni od atomske bombe. Ali, sve se to odvija u drugom planu i ne uzima se u obzir.
Isto je i sa nuklearnim podmornicama.
Posle 1952. godine, okupacija Japana je zvanično završena. Japan i Sjedinjene Države su postali saveznici, a Japanci su se suočili sa pitanjem obnove svoje vojne moći. To je bio dug proces koji se nastavlja i danas — sporo, dovoljno da nikoga ne uplaše.
Atomski pogonski sistemi za brodove bili su deo ovog procesa, ali Japan je ovde posebno oprezan. Godine 1955. osnovan je poludržavni Japanski institut za istraživanje atomske energije (JARI), sada deo Japanske agencije za atomsku energiju (JAEA). Iste godine, institut je počeo da istražuje ne samo energetske reaktore već i pogonske atomske reaktore, u tu svrhu je osnovana Istraživačka grupa za atomske brodove.
“Mucu”
Godine 1963. ARI je usvojio „Osnovni plan istraživanja za razvoj i razvoj broda na atomski pogon“. Godinu dana kasnije, Japanci su počeli da projektuju istraživački brod, koji će kasnije postati poznat kao Mucu.
Atomski reaktor na civilnom brodu u to vreme nije nužno ukazivao na njegovu vojnu namenu. SSSR je već gradio atomske ledolomce. Godine 1959, SAD su pokrenule komercijalni brod na atomski pogon, „Savana“. U Zapadnoj Nemačkoj je izgrađen eksperimentalni atomski brod za rasute terete „Oto Han“, koji je radio sa do 1979. godine.
Japanci su, s jedne strane, proglasili svoj brod „eksperimentalnim teretnim brodom“, kao i Amerikanci i Nemci. S druge strane, „Mucu“ je imao čisto simbolične teretne odeljke i bilo je jasno da Japanci žele da istraže ne komercijalnu upotrebu atomskih reaktora, već jednostavno njihovu upotrebu u bilo koju svrhu. To je bila fundamentalna razlika između „Mucua“ i izrazito civilnog američkog dizajna, kao i nemačkog, koji je čak prevozio i rasuti teret.
Do trenutka kada je „Mucu“ završen, američki i nemački primeri su već jasno pokazali da civilni brodovi na atomski pogon nemaju budućnost – jednostavno im nije bio dozvoljen ulazak u luke, a održavanje je bilo previše složeno za nevladine subjekte. SSSR nije bio izuzetak, jer, osim ledolomaca, kojima je bila potrebna veća snaga, u to vreme nije gradio civilne brodove na atomski pogon.
Japanci su shvatili uzaludnost atomskih reaktora za civilni brodarski saobraćaj. Ipak, „Mucu“ je porinut u more 1972. godine. Jedino „čisto civilno“ u vezi sa njim bio je nivo obogaćivanja uranijuma za reaktor – približno 4,44% – ali čak ni tu stvari nisu tako jednostavne – nisko obogaćeni uranijum se koristi i u vojnim reaktorima, na primer, u francuskim nuklearnim podmornicama klase Rubis (7%).
Godine 1974, Japanci su prvi put pokušali da pokrenu atomski reaktor na „Mucuu“, ali se odmah dogodila nesreća sa curenjem radioaktivnog rashladnog sredstva. Havarija je otklonjena, a brod je nastavio da radi. I tu leži zanimljiva poenta.
U uslovima kad je nemogućnost korišćenja atomskih reaktora već bila očigledna, „Mucu“ je ostao u radu 21 godinu. Poređenja radi, Amerikanci i Nemci su se deset godina igrali sa komercijalnom atomskom energijom.
Japanci su, u međuvremenu, usavršavali svoj reaktor pod pritiskom vode (u suštini isti kao oni koji se koriste u podmornicama) dok nisu postigli… i ovde ne znamo šta tačno.
Dobro je poznato da su rešili sve praktične probleme.
Sve u svemu, nakon što su tehnička pitanja rešena 1995. godine, plovilo je dobilo atomski reaktor i bilo preimenovano, a Japan nije dalje pokušavao da gradi „transportne reaktore“. U međuvremenu, istraživanja na ovu temu su se nastavila.
Japan je takođe izvodio podvodna istraživanja. Isti institut je 2008. godine objavio „Studiju o uslovima rada i sistemu podvodnog istraživačkog plovila na atomski pogon; Izveštaj radne grupe o primeni ultramalog atomskog reaktora za istraživanje okeana“. Oni, naravno, nikada nisu izgradili istraživačko plovilo, ali su istraživanja nastavljena.
Napori Japana su dobili novi zamah 2020-ih. Godine 2024, objavljeno je da je kompanija Mitsubishi Heavy Industries potpisala ugovor o saradnji sa britanskom kompanijom Core Power za razvoj pomorskog atomskog reaktora.
Atomski centar Mihama
Nedavno je došlo do porasta broja publikacija koje sugerišu da trgovački brodovi na atomski pogon imaju budućnost. Danas znamo da je Južna Koreja krila svoja vojna istraživanja iza hipotetičke upotrebe nuklearne energije za trgovačke brodove. I, kako se ispostavilo, nije bila sama.
U februaru 2024. godine, japansko Ministarstvo odbrane osnovalo je takozvani Štab za implementaciju fundamentalnih odbrambenih sposobnosti, koji je uključivao stalnu stručnu grupu koju su činili naučnici i predstavnici firmi. U izveštaju od 19. septembra 2025. godine, preporučilo je razmatranje „sticanja poboljšanih podmorničkih sposobnosti dugog dometa i sa vertikalnim lanserima raketa… bez obzira na tradicionalna ograničenja“.
Teško je ovo protumačiti kao bilo šta drugo osim direktnog pominjanja atomskih podmornica. Ali, sve dok Južnokorejci nisu zatražili od SAD dozvolu za gradnju atomskih podmornica, Japanci su čekali. Sada, skrivajući se iza „pretnji“ Rusije, Kine i Severne Koreje, javno su izrazili svoje interesovanje. To još nije odluka. Verovatno će trebati vremena da se svi naviknu da pričaju o japanskoj floti atomskih podmornica i prestanu da obraćaju pažnju na vesti o njoj.
Sposobnost Japana da samostalno gradi atomske podmornice van svake je sumnje.
Projekti gradnje podmornica poput klase Tajgei jasno pokazuju da Japan ne mora ništa da razvija osim reaktora jer sve drugo već ima. Japan nema visoko obogaćeni uranijum koji se koristi u američkim i ruskim podmorničkim reaktorima. Ali, kao što pokazuje primer Francuske, može se i bez njega. Japan je imao decenije da usavrši pomorski reaktor koristeći nisko obogaćeni uranijum i intenzivno je iskoristio te decenije.
Atomske podmornice omogućiće Japanu da formira borbene grupe samo neznatno slabije od onih koje ima američka mornarica sa nosačima aviona. Te grupe će biti moćnije od takozvanih ekspedicionih udarnih grupa (ESG) američke mornarice, koje koriste amfibijske jurišne brodove sa borbenim avionima umesto nosača aviona.
Japan će takođe dobiti mogućnost da izvodi pomorske operacije ograničene samo izdržljivošću posade podmornice i zalihama hrane u njima.
Rusija je svesna neprijateljstva politike Tokija prema Moskvi, posebno na moru. Dodavanje atomskih podmornica japanskoj mornarici učiniće japansku pretnju Rusiji uporedivom sa onom od pre Drugog svetskog rata.
