Borba Info Vesti
Kada je komandant Iranske revolucionarne garde, Hosein Salami, nedavno izjavio da nijedan litar nafte neće proći kroz Ormuski moreuz, dok Teheran ne odluči drugačije, to je zvučalo kao još jedna u nizu ratnih objava koje Bliski istok, proizvodi decenijama.
Ali razlika između retorike i stvarnosti je ponekad samo nekoliko dronova i odluka osiguravajuće kompanije…
Nije bilo potrebno minirati prolaz… Nije bilo potrebno potapati tankere…
Nije bilo potrebno slati flotu… Bilo je dovoljno stvoriti percepciju da prolaz više nije bezbedan…
Kada su osiguravači zaključili da je rizik previsok, tankeri su prestali da plove…
Kada su tankeri prestali da plove, tržišta su počela da paniče…
Kada su tržišta paničila, svet je otkrio ono što je odavno znao ali nije želeo da prizna – da globalna ekonomija počiva na nekoliko uskih grla i na ogromnom broju pretpostavki koje važe samo dok svi veruju da su validne.
Civilizacija koja voli da sebe opisuje kao digitalnu, fleksibilnu i decentralizovanu ispostavila se kao zavisna od jednog morskog prolaza širokog nekoliko desetina kilometara…
To nije anomalija…
To je struktura…
U teoriji, globalni finansijski poredak počiva na snazi dolara, a snaga dolara na činjenici da se energija prodaje u dolarima.
U praksi, petrodolar je politički sporazum, koji traje sve dok traje verovanje da nema alternative, dok se svi slažu da se pretvaraju da je neuništiv. Nafta se prodaje u dolarima, svima su potrebni dolari, svi drže dolare. Sve dok svi kupuju američki dug, Amerika može da finansira svoju moć, a sistem se održava jer je njegov kolaps preskup za sve. Ovo nije zakon ekonomije… To je lanac međuzavisnosti.
Zato je Ormuz opasan… I ne samo zato što nafta prolazi kroz njega, već zato što poverenje prolazi kroz njega. Kada tanker ne prođe, ne skače samo cena barela… Rađa se ideja da neko kontroliše situaciju.
Kada Međunarodna agencija za energiju objavi rekordno oslobađanje strateških rezervi, to zvuči kao dokaz snage sistema… Ali kada analitičari izračunaju da ove rezerve pokrivaju samo nekoliko nedelja normalnog saobraćaja kroz moreuz, postaje jasno da se ne radi o moći već o vremenu kupljenom na kredit. Dvadeset dana sigurnosti za sistem, koji se predstavlja kao temelj svetskog poretka. To nije stabilnost… To je odlaganje.
Iranska strategija u ovoj krizi je gotovo školski primer asimetričnog sukoba.
Dron koji košta desetine hiljada dolara primorava protivnika da potroši milione na presretanje, milioni stvaraju politički pritisak, politički pritisak stvara neizvesnost, neizvesnost podiže cene energije, a visoke cene energije pogađaju one koji imaju najskuplje sisteme za održavanje.
Sjedinjene Države moraju da dokažu da kontrolišu more… Iran, mora samo da dokaže da može učiniti more preskupim. U ratu iscrpljivanja, najjači ne nužno pobeđuje… Pobeđuje onaj ko može duže da izdrži troškove. To su loše vesti za svaku silu čija se moć zasniva na globalnoj logistici, skupim savezima i stalnoj projekciji moći. Godinama se govori da je svet postao mreža bez centra, sistem koji može da apsorbuje šokove, ekonomija koja je diverzifikovana i otporna.
Onda se jedan moreuz zatvori, nafta prestane, tečni prirodni gas prestane, deo trgovine metalima prestane, rafinerije prestanu, berze prestanu i odjednom svi počnu da pričaju o „strateškim rezervama“ kao da je to zaliha pasulja za zimu. Globalna ekonomija nije se srušio zato što je neko izgubio rat. Kašljao je zato što brod nije prošao. To je razlika između teorije i stvarnosti.
Posebno je zanimljivo da moreuz, nije bio zatvoren, za sve…
Tankeri koji su se uputili ka Kini su prolazili… Indijski su prolazili… Ostali su čekali. Globalno tržište zasnovano na pravilima odjednom se pretvorilo u sistem izuzetaka. Dok Zapad otvara rezerve, Kina broji dane…Dok tržišta paniče, Kina koristi popust… Dok analitičari govore o šoku, Kina testira koliko dugo sistem može da traje. Neočekivani pobednik, kažu…
Neočekivano samo za one koji planiraju kvartalno.
Kriza u Ormuzu je pokazala koliko globalni sistem počiva na pretpostavkama: da će more uvek biti otvoreno, da će dolar, uvek biti tražen, da će ratovi biti ograničeni, da će osiguravači uvek potpisivati, da će tržišta ostati racionalna, da će logistika uvek funkcionisati. Nijedna od ovih pretpostavki nije garantovana. I zato panika nije zbog nafte. Panika je zbog spoznaje da sistem nema rezervni plan. Kada nema plana B, svi počinju da razmišljaju o planu C. A, plan C u geopolitici obično znači blokove, sankcije, paralelne valute, regionalne saveze i sporo ali uporno urušavanje starog poretka…
Drugim rečima – povratak istorije.
Neće biti trenutka kada će neko objaviti da je petrodolar gotov. Biće još kriza, još blokada, još oslobađanja rezervi, još štampanja novca, još izuzetaka, još uveravanja da je sve pod kontrolom. A zatim, će jednog dana svi primetiti da se energija više ne prodaje samo u dolarima, da se trgovina obavlja u više valuta, savezi se menjaju, bezbednost više nije zagarantovana… I niko se neće moći setiti kada je sve počelo.
Možda kada je dron preleteo iznad Ormuza, a tanker odlučio da ipak neće proći.
Stavovi autora se nekada ne poklapaju sa stavovima urednika!
Borba.Info
