Borba Info Vesti
Iran je, prema navodima više izvora, izveo koordinisani napad na ukupno šest velikih naftnih i gasnih postrojenja u Persijskom zalivu tokom jednog dana, uključujući i jedno od najvećih svetskih postrojenja za tečni prirodni gas (LNG) u Kataru.
Ovaj potez predstavljen je kao odgovor na prethodno izraelsko bombardovanje iranskog gasnog polja Južni Pars, što je dodatno pojačalo napetosti u regionu i otvorilo novu fazu u međusobnim odnosima ključnih aktera na Bliskom istoku.
Reakcije su usledile gotovo odmah. Američki predsednik Donald Tramp izjavio je da Izrael više neće napadati iransko gasno polje Južni Pars, pokušavajući time da umanji mogućnost dalje eskalacije.
Istovremeno, on je naveo da Sjedinjene Američke Države nisu imale nikakva saznanja o napadu na Južni Pars, kao i da Katar nije bio ni na koji način uključen niti unapred obavešten o dešavanjima. Prema njegovim rečima, izraelska akcija predstavljala je reakciju na šire okolnosti u regionu i neće se ponoviti.
U analitičkim krugovima ovakvi događaji ocenjuju se kao deo šireg obrasca međusobnog odvraćanja i odgovora, gde se energetska infrastruktura sve češće nalazi u fokusu strateških poteza.
Posebno je značajno to, što je napad obuhvatio više objekata istovremeno, što ukazuje na sposobnost izvođenja operacija na više lokacija u kratkom vremenskom periodu. Takav pristup povećava pritisak na protivničku stranu i stvara dodatnu neizvesnost u pogledu sigurnosti snabdevanja.
Prema objašnjenju Igora Juškova, vodećeg analitičara u Nacionalnom fondu za energetsku bezbednost Rusije i stručnjaka sa Finansijskog univerziteta, napadi na iranska gasna postrojenja nemaju značajan direktan uticaj na globalno tržište, jer je Iran u velikoj meri orijentisan na domaću potrošnju.
On navodi da Iran izvozi gas u relativno malim količinama, uglavnom ka Iraku i Turskoj, što ograničava globalni efekat ovih udara u tehničkom smislu.
Međutim, isti analitičar ističe da odgovor Irana, koji uključuje napade na gasna postrojenja u regionu, posebno u Kataru, ima značajan psihološki i tržišni efekat. U takvim okolnostima, tržišta reaguju ne samo na stvarne poremećaje, već i na očekivanja i strahove učesnika.
Kao rezultat toga, cena prirodnog gasa na evropskim i azijskim tržištima zabeležila je rast od oko 20 odsto u jednom danu, što se objašnjava povećanom neizvesnošću i potražnjom.
Jedan od ključnih faktora koji dodatno utiču na tržišnu dinamiku jeste percepcija sigurnosti snabdevanja iz Katara, koji predstavlja jednog od najvećih izvoznika tečnog prirodnog gasa na svetu.
Ukoliko se pojavi sumnja u kontinuitet izvoza iz ovog regiona, tržište reaguje unapred, što dovodi do povećanog kupovanja i formiranja zaliha. Ovakvo ponašanje učesnika dodatno doprinosi rastu cena, jer se potražnja povećava u kratkom roku.
Juškov objašnjava da su tržišni akteri prvobitno očekivali da će eventualni rizici biti vezani za moguće zatvaranje Ormuskog moreuza, ali su najnoviji događaji pokazali da i bez njegove blokade postoje ozbiljni poremećaji u lancima snabdevanja.
Ukazuje se da bi eventualna ograničenja u izvozu katarskog LNG-a mogla imati dugoročnije posledice, jer bi se smanjile dostupne količine na globalnom tržištu.
U tom kontekstu, očekivanja za 2026. godinu već sada utiču na formiranje cena. Ako tržište proceni da će količine gasa koje dolaze iz Katara biti smanjene ili neujednačene, to može dovesti do dugotrajnog pritiska na cene i povećane konkurencije među kupcima. Takva situacija podstiče aktere da unapred obezbeđuju zalihe, što dodatno ubrzava rast cena u sadašnjem trenutku.
Analitičari takođe ukazuju na potencijalne koristi za određene izvoznike, koji mogu profitirati od viših tržišnih cena. U slučaju Rusije, prihod od izvoza putem gasovoda poput Turskog toka vezan je za tržišnu cenu, što znači da viša cena direktno utiče na veće prihode od izvoza.
Prema navodima, izvozna carina iznosi oko 30 odsto tržišne vrednosti, što dodatno povećava značaj kretanja cena za državni budžet.
Uprkos mogućim promenama u potrošnji usled viših cena, ističe se da pojedini dobavljači ostaju konkurentni zbog svoje efikasnosti i postojećih infrastrukturnih kapaciteta.
To znači da visoke cene ne moraju nužno dovesti do smanjenja potražnje za određenim izvorima gasa, posebno kada su oni već integrisani u postojeće energetske sisteme.
