RELJIĆ: Oni koji su organizovali pandemiju planiraju veliko resetovanje – OVO SE DOGAĐA

Nema TV-izveštaja sa izbora a da reporter s lica mesta ne pita pojedince „koji su upravo obavili građansku dužnost“: šta očekuju.

Presrećni birač onda započne kako je konačno došao trenutak da se prekine s dosadašnjom praksom i da ova zemlja/grad krenu putem napretka… To se posle skrati na montaži, ali ostane taj duh nade. Neki budu konkretniji: da im se, konačno, plata poveća. Ili, da se obezbedi budućnost za njih i njihove unuke.

Ovaj tekst se piše kao uočavanje da su te izjave, posle poslednjih nekoliko izbora, toliko blede da postaju tužna činjenica o stanju u koje smo dopali.

Ima tome tri decenije kako smo se i mi „na brdovitom Balkanu“ dočepali tog prava da kao narod „poveravamo obavljanje političke vlasti predstavničkom telu, a… i predsedniku države, a koji onda predstavljaju njegovu (dakle narodnu) suverenu volju“.

Mnogo se polaže u čin bacanja papirića u kutije na kojima smo mi pokazali da smo pismeni, jer je to „izvor i temelj legitimiteta celovitog sistema državne vlasti“. LJudi koje mi izaberemo donose zakone, biraju ministre, govore u skupštinama šta god hoće…

Ove TV-ankete u poslednje vreme su bez mnogo reči, odsustvo očekivanja, začinjene smeškom bez nade. Više nema šta da se očekuje.

Neće se desiti ništa. Oni koje biraš već su bili, oni koji nisu bili – isti su kao oni koje biste želeli da smenite. „Bolji život“ se i dalje pojavljuje samo u reprizama TV-serije snimljene pre tri i po decenije.

Pre četvrt veka je (u Bosni i Hercegovini) završen rat. I onda je pokrenut postupak „implementiranja“ demokratije. Što je, kad se prevede na „naš jezik“, (koji god), „izvršenje plana, ideje, modela ili politike“. Plan je tuđi, posledice su naše.

Obećali su nam pozapadnjavanje. Bićemo kao oni, rekli su. Oni su „slobodni, bogati i srećni“ i pomoći će nam da i mi budemo takvi. Jedino niko nije garantovao da može da se ostane na onoj stepenici do koje smo bili stigli.

Još pred kraj poslednje decenije prehodnog veka Aleksandar Zinovjev je objasnio da pozapadnjavanje za zemlju na kojoj se radi znači „destabilizovati je; doprineti krizi ekonomije, državnog aparata i ideologije; pocepati stanovništvo zemlje na neprijateljske grupe, atomizirati ga, podržavati sve opozicione pokrete, potkupiti intelektualnu elitu i privilegovane slojeve; istovremeno vršiti propagandu o vrlinama zapadnog načina života; podsticati zavist među stanovništvom zemlje koja se pozapadnjačuje prema zapadnom izobilju; stvarati iluziju da je ovo izobilje dostižno u najkraćem mogućem roku ukoliko njihova zemlja stupi na put transformacije po zapadnim obrascima; zaraziti narod porocima zapadnog društva, predstavljajući poroke kao vrline, kao istinsko ispoljavanje slobode ličnosti“.

Iako je sve ovo bilo logično do očiglednosti i 1999. kad je Zinovjev opisivao tranziciju, ljudi su uglavnom odmahivali glavom.

Zaslepljeni čarima demokratije, morali smo čekati da nam agencija Blumberg godinama posle javi da je “zapadni kapital kolonizovao Istočnu Evropu”, i da je ona u „de facto statusu ekonomske kolonije bogatijeg Zapada”.

A zna se čemu služe kolonije. “Između 2010. i 2016, godišnji odliv profita iznosio je 4,7 odsto BDP-a Poljske, 7,2 odsto BDP-a Mađarske, 7,6 odsto BDP-a Češke i 4,2 odsto u slučaju Slovačke, za toliko umanjujući nacionalni dohodak ovih zemalja”, pokazalo je istraživanje francuskog ekonomiste Tomasa Piketije pisca knjige „Kapital u 21. veku“.

Zbog prekomerne zavisnosti od stranih investitora, uz gubitak kontrole nad svojom ekonomskom budućnošću, istočne članice Evropske unije su „ostale i bez dobrog dela političke kontrole nad sopstvenim zemljama“. Što je uvek cilj osvajača.

Istini za volju, na stanje na Zapadnom Balkanu se, na sve ovo, može dodavati još nijansi sivog.

Iza nas je tužna slika beskrajnog decenijskog poverenja na evropskom Istoku u „put u ropstvo“. Na Zapadnom Balkanu neki još veruju da će im porobljivač doneti slobodu. I pozdravljaju ga.

„Jedna od crta pozapadnjavanja jeste mirno rešavanje problema. Ali, ovi miroljubovi metodi imaju jedni osobenost: oni su prinudno miroljubivi. Zapad raspolaže ogromnom ekonomskom, ideološkom i političkom moći, dovoljnom da mirnim putem prinudi tvrdoglave da učine ono što je potrebno Zapadu. Ali“, reći će Zinovjev, „mirna sredstva ne predstavljaju ništa ako se ne oslanjaju na vojnu moć.“

Vojna moć je izvađena iz futrola kad se pristupilo implementiranju demokratije među narodima bivše Jugoslavije. Prvo kao pretnja a onda i kao direktna intervencija.

Prvo su u Republici Srpskoj „doneli odluku“ da ne priznaju izbor na legitimnim izborima izabranog predsednika Republike Srpske. Kad je Nikola Poplašen izabran pa na dužnost stupio novembra 1998. – mandat mu je prekinut 6. marta 1999. odlukom Visokog predstavnika Karlosa Vestendorpa.

Uprkos volji naroda na međunarodno priznatim neposrednim izborima.

NATO je jasno stajao iza Visokog predstavnika. Vestendorpov zadatak, koji je doveo do drastičnog kršenja legitimiteta, zapravo je bilo zastrašivanje Srba u Republici Srpskoj uoči agresije NATO na SRJ.

Dakle, jasno je da je kolonijalna demokratija sredstvo – „nastavak prethodne kolonijalne strategije zapadnoevropskih zemalja“. A kolonijalni cilj je ostvarivanje ekonomskih dobiti. Da ne kažemo pljačka. „Eksploatacija zemlje u interesu Zapada ostvaruje se pomoću neznatnog dela stanovništva kolonizovane zemlje koji zarađuje na račun ove svoje funkcije i ima visok životni standard, sličan standardu viših slojeva Zapada.“

Zemlje kolonijalne demokratije „prividno zadržavaju suverenitet“. S njima se uspostavljaju „odnosi kao sa tobože ravnopravnim partnerom“, a ravnopravnost se pokazuje tako što predsednik zemlje ide da kleči pred amabasadorom, a poruke koje stižu sa Zapada prihvataju se kao – Božji glas.

Zapadne banke i korporacije tu su kao božanski dar. Mogu da rade što hoće, niko se ne sme usuditi ni na kakavu kontrolu.

Stanovništvu se nudi „surogat demokratije u vidu raspuštenosti“, kontrola vlasti je slaba ali su pristupačne zabave na svakom koraku, čovek je prepušten sam sebi i „sistemu vrednosti koji oslobađa ljude od truda nad sobom i od moralnih ograničenja“.

Da bi ostvarili svoje ciljeve i napravili od nas „demokratske zemlje“ gurnuli su nas u ratove i razaranja. Međutim, onda se svesrdno trude da se ti ratovi nikad ne završe. Dakle, rat u Bosni i Hercegovini okončan je krajem 1995. u vazduhoplovnoj vojnoj bazi Rajt-Paterson u državi Ohajo, SAD. Dejtonski sporazum.

Četvrt veka je prošlo od tada!?

Uzmimo, iz našeg sećanja kao paralelu, 1970. godinu sa 2020.

Ko je 1970. govorio o ratu i kako? To su slušali đaci prigodnim datumima ili na nekim manifestacijama obeležavanja Dana JNA i Dana Republike. Zemlja je već bila na čelu Pokreta nesvrstanih, samoupravljanje je postalo sistem, država je već imala iskušenja studentskih demonstracija 1968. i pokreta „Hrvatskog proljeća“, košarkaši su postali prvaci sveta, seksualna revolucija je bila u toku, narod nedeljom uveče gledao Burduša u „Muzikantima“…

Godine 2020. posledice rata su opšteprisutne i u političkim strukturama i u javnim nastupima, stranci nadgledaju održavanje mira, svaki izborni ciklus je ratna vežba, školski programi su rascepljeni nepremostivim interpretacijama koje su ugrađene u temelje države čiji se integritet održava spolja…

Ali da ne budemo prestrogi prema ovim demokraturama. Iza njih je sada očigledno propadanje one sile koja ih je stvorila.

Kad pogledate upravo završene izbore u SAD, gotovo vam dođe da budete ponosni na „demokratska izjašnjavanja“ kod nas. Američki sistem koji je pravio „demokratski sistem“ za nas, pokazao je toliko rupa i neverovatnih nelogičnosti da je ostalo da se samo čudite.

I zato nam sada javljaju da je u Davosu smišljen „veliki reset“, tojest popravka sistema u koji smo toliko verovali a koji je sad u stanju da mu je potrebna „generalka“. Ako se to može popraviti.

Za početak je američki predsednik Tramp izbačen iz igre, ali tako da su mu „slobodni mediji“ zabranili da se oglašava. Čoveku koji ima osamdeset miliona glasova oduzeto je pravo „slobode govora“. Šta onda mogu da očekuju oni koji govore samo u svoje ime?

Uz pomoć „demokratske Amerike“ izgubili smo životni standard, sigurnost života, besplatno školstvo i usluge u javnom zdravstvu, a dobili smo LGBT prava, „parade ponosa“, daće nam prava na istopolne brakove, dvojica čika će imati pravo da se igraju mame i tate i da usvajaju decu.

Sad plaćamo notare, imovinu nam otimaju izvršitelji, banke nas tretiraju kao idiote kad nam daju da potpišemo ugovor u kome se ništa ne može promeniti, deca bogatih idu u privatne škole a sirmošnih će verovatno učiti školu na daljinu, kod doktora idete da vas pošalje u privatnu kliniku u kojoj on honorariše…

Mislite da ono što najavljuju iz Davosa kao „veliko resetovanje“ donosi rešenja za to? Oni koji „resetuju“ prvo su organizovali „operaciju pandemije“ u kojoj nam je ukinuto i ono malo prava i mogućnosti da preživljavamo. A sad obećavaju „jednakost“. Kao da vam grobar obećava srećan život?

Za vreme pandemije u svetu je posao izgubilo najmanje 225 miliona radne snage. Teško je, štedi se, ali milijarderi su zaradili (valjda se tako zove pljačka) 3,9 triliona dolara!?

Od koga to uzeše? Od Marsovaca? A ne, od sirotinje raje. Sirotinja je u istom periodu izgubila 3,7 triliona dolara. Prosto.

Dakle, biće sve teže osmehivati se i davati izjave posle „demokratskih i fer izbora“. I ono malo nade je bačeno niz reku. Delimično smo krivi sami, a filantropi i prijatelji tranzicije su nam sversdno pomagali.

Što se budućnosti tiče, sve je jasno. Glupo je očekivati bilo kakvu pomoć. Jer, naši dobrotvori samo štampaju novac: Amerika četiri hiljade milijardi dolara i sad će Bajden još hiljdu i devetsto milijardi plus. Evropska unija hiljadu milijardi evra.

Daće i nama nešto tog Ništa – kao pomoć. Ali sa tim štampanim Ništa, zadužiće nas. Zemlju, građane, unuke.

Pošto se taj dug ne može vratiti, uzeće nam reke, šume, rudnike, vazduh i sve što spada u eko-održivo privređivanje.

Vredi da razmišljamo o tome. Posle će biti kasno.

(sveo srpskoj.com)

Check Also

Da li je Angela Merkel doprinela, razvoju demokratije u Srbiji ili joj je održala “opelo”!?

Merkel se zameralo, da praktično daje podršku autokratiji u Srbiji. Poseta kancelarke Angele Merkel Beogradu, …