Nafta u zamenu za omote slatkiša: Ako Rusija ograniči proizvodnju – Zapad direktno upada u doba “Pobesnelog Maxa”!

Juče je objavljena programska publikacija potpredsednika Lukoila Leonida Feduna, koji se zapitao zašto Rusija proizvodi i proizvodi previše nafte, skladišteći, zapravo, dodatne dolare u rezervama.

Moram reći da je ova tema pokrenuta ranije ali sada je očigledno ažurirana.

Među argumentima, koje je top menadžer naveo su zamrzavanje rezervi i globalna inflacija, zbog čega je bolje čuvati „ekstra“ rezerve u zemlji, a ne u stranoj valuti.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Autor predlaže proizvodnju sedam do osam miliona umesto deset miliona barela dnevno.

A zbog toga što će se ovakvim smanjenjem zaliha smanjiti „geopolitički“ popust na cene, nećemo izgubiti u ukupnom prihodu.

Naravno, takav radikalan predlog postavlja pitanja.

Na primer, da li ćemo dati svoj tržišni udeo drugim proizvođačima i kako da ga brzo obnovimo, ako se ukaže takva potreba.

Da li će biti moguće zatvoriti neke bunare bez rizika od delimičnog gubitka produktivnosti.

I mnogi drugi.

Delimično, ova pitanja su razmatrana u materijalu ali je pre svega ispravno da se tekst smatra pozivom na važnu diskusiju.

Nećemo se ponavljati i pokušati da razgovaramo o nekim drugim aspektima u vezi sa ovim pitanjem.

U svakom slučaju, pitanje je postavljeno blagovremeno ali ono je šire od isključivo tržišta nafte i obuhvata i izvoz drugih sirovina i kvazi-primarnih roba.

Naša zemlja je odavno zauzela kurs ka povećanju izvoza sirovina.

To je delom zbog straha od još jedne globalne recesije i pada cena (što znači da treba da akumuliramo rezerve), delom nam je ovaj model omogućio da relativno brzo razvijamo sektore, u kojima imamo konkurentske prednosti.

Šta god da je bio uzrok ovog modela razvoja, on je dosta dobro pomogao u sadašnjem zaoštravanju odnosa sa zemljama Zapada.

Rusija (kao, generalno, većina zemalja sveta sa uporedivom populacijom) praktično ne proizvodi nezamenljiva dobra, pa bi, teoretski, prema nama mogli da se primenjuju ozbiljniji oblici embarga i sankcija neprijateljskih zemalja.

Ali tako je ruska „nezamenljiva roba“ na kojoj se Zapad oslanjao postala sirovina.

Ali ne sama po sebi, već upravo njene značajne količine, koje se ne mogu zameniti na svetskom tržištu.

Prema većini prognoza, globalna tražnja za naftom će početi da opada do kraja decenije, što stvara određene rizike za izvoz ruske nafte.

Stoga je Rusija postepeno povećavala i drugi izvoz, što će omogućiti da se kompenzuje eventualni pad izvoza nafte u budućnosti.

Gas, đubriva, metali, hrana svi moraju da doprinesu u slučaju pada izvoza nafte.

Ali do sada, svi ovi obim proizvodnje na pozadini skupe nafte samo povećavaju devizne zarade.

Inače, u svetu je rasprostranjen pristup ubrzanju monetizacije rezervi ugljovodonika, dok za njima još postoji potražnja.

Na primer, Katar, koji je najavio masovno povećanje kapaciteta svojih LNG postrojenja, verovatno se rukovodi ovim, iako zemlja ima dovoljno prihoda.

Naravno, budućnost je nepoznata, a opcije su veoma različite – od dugog veka ugljovodonika do primetnog pada potražnje za naftom do 2030.

Ali pošto postoji mogućnost budućeg pada prihoda, dosadašnja strategija razvoja je donedavno izgledala barem prihvatljivo.

Dve okolnosti, već pomenute na početku teksta, ometaju ovu šemu.

Prvi je rizik od blokiranja valute. Ali to nije poenta.

Zamrznuta sredstva su već zamrznuta, a nove rezerve se mogu čuvati u juanima, u valutama drugih prijateljskih država i u zlatu.

Drugi problem je važniji – to je rizik od proliferacije globalne inflacije u pozadini niskih kamatnih stopa, koje ne pokrivaju ovu inflaciju.

„Zaliha“ valute jednostavno izgara sa inflacijom dolara preko sedam odsto i višestrukim nižim stopama na javni dug SAD.

A rast cena nafte i gasa će verovatno biti u korelaciji sa inflacijom.

U ovom slučaju, zaista je bolje čuvati rezerve u zemlji.

Naravno, nije nestao ni rizik da zbog, recimo, moguće recesije i pada tražnje, cene naših sirovina ponovo privremeno padnu.

Ali ako ranije nije bilo ničega na drugoj strani skale i kao rezultat toga, bilo je opravdano povećati proizvodnju, štedeći valutu za krizu, sada na ovoj drugoj strani postoje rizici depresijacije ove uštede.

Dok sama inflacija povećava cenu proizvodnje i time podržava cenu, kolaps tražnje usled recesije može privremeno dovesti cene čak i ispod cene vađenja najskupljih svetskih polja.

Govoreći konkretno o naftnom sektoru, ovde će, ako se ništa ne preduzme (pokretanje novih nalazišta, dodatne metode oporavka nafte na starim nalazištima) sama ruska proizvodnja opadati po stopi od oko sedam odsto godišnje.

Ne očekujemo rast ponude, naprotiv, u prognozama se pretpostavlja da ćemo samo uz značajne investicije održati sadašnju „policu“ proizvodnje.

U drugim sektorima obim raste.

Sada, u uslovima sankcija, došlo je do pauze u realizaciji mnogih projekata, ali će se u budućnosti izgradnja nastaviti.

A uzimajući u obzir činjenicu da u oblasti Baltičkog mora akumuliramo višak gasnih kapaciteta za zatvoreni Severni tok 2, teoretski će ova sirovina morati da se koristi i za razne izvozne projekte, verovatno proizvodnju đubriva ili metanola.

S jedne strane, sve ovo diverzifikuje izvoz, kako je zamišljeno.

Ali, s druge strane, ako cene nafte dugo ostanu visoke, onda će to zajedno dodatno povećati devizne prihode.

Ako govorimo o konkretnim ciframa, onda je prošle godine prihod od izvoza nafte i gasa iznosio oko 250 milijardi dolara.

Ostatak izvoza, uključujući ostale sirovinske i nerobne segmente, je isti, sa ukupnim uvozom od 300 mlrd.

Ali ne zaboravite na popunjavanje budžeta ali evo vašeg naloga.

Na primer, ako se izvoz nafte zameni, recimo, izvozom LNG-a, uz istu deviznu zaradu u zemlji, budžetski prihodi će biti manji zbog različitog poreskog opterećenja ova dva sektora.

Istovremeno, svi novi izvozni projekti, iako se čini da donose „ekstra” devizne zarade, ispostavljaju se kao izvori prihoda regionalnih budžeta i podržavaju razvoj ovih regiona.

Iz navedenog je jasno da nema jednostavnih rešenja.

Eventualno rušenje modela razvoja, koji se uobličava godinama dovešće do raznih distorzija ali zemlji nije potreban ni stalni višak depresirane valute.

Ostaje pitanje na šta potrošiti višak valute.

Naravno, postoji dovoljan broj tehnologija i opreme, koju bi neko želeo da kupi, pa bi jedno od rešenja moglo da bude i uvoz sredstava za proizvodnju, kako bi se proizveo bar deo proizvoda, koji treba zameniti uvozom.

Nažalost, nisu sve tehnologije spremne da dele sa nama.

Iako su neki od njih donedavno bili dostupni.

Kao primer obima suma, zamrznutih 300 milijardi dolara bilo bi više nego dovoljno za kupovinu infrastrukture za utečnjavanje (LNG postrojenja, tankeri) za sav naš gasovodni izvoz gasa u Evropu.

Još nije jasno da li će globalna inflacija biti obuzdana.

Ako se naglo smanji, onda će pasti i napetost u opisanim problemima.

Ali ako se trenutni inflatorni trendovi u svetu nastave uz labavu monetarnu politiku, pitanje potrebe da izvoz menjamo isključivo za nešto što nam je potrebno postaće još hitnije.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Tri ruske rakete, koje su zastrašile svet – VIDEO

Ove tri ruske rakete su „užasno“ oružje, kojim Moskva preti Zapadu, piše Al Džazira. Jedna …