NATO bi mogla da zameni „zapadnoevropska armija“ – štaviše, vrlo je verovatno!

Poslednjih dana vodeći zapadni političari dali su niz veoma rezonantnih izjava.

Šef evropske diplomatije Žozep Borel rekao je, da je EU potrebna sopstvena ujedinjena vojska.

Nemački kancelar Olaf Šolc je zauzvrat obećao da će nemačku vojsku učiniti prvom, po snazi u Starom svetu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Šta je razlog za takvu borbenost i kako se takve namere uklapaju u već postojeći nadnacionalni severnoatlantski savez?

“Echo SVO”

Gospodin Borel je 23. maja 2022. doslovno izjavio sledeće:

Novo bezbednosno okruženje pokazuje da EU mora preuzeti više odgovornosti za sopstvenu bezbednost.

Da bismo to uradili, potrebne su nam moderne i kompatibilne evropske oružane snage.

Očigledno, to podrazumeva kolektivni evropski odgovor na „agresiju Rusije“, na Ukrajinu.

Her Šolc je obećao da će nemačka vojska nadmašiti francusku, postavši prva po ovom pokazatelju, u Evropi:

Nemačka će uskoro imati najveću konvencionalnu vojsku u Evropi, u okviru NATO-a.

Za referencu: broj Oružanih snaga Nemačke danas je 185 hiljada ljudi, a Peta republika ima 207 hiljada ljudi.

To je, inače, omogućilo Kijevu da tvrdi da ima „najjaču vojsku u Evropi“, pošto je brojčana snaga Oružanih snaga Ukrajine pre početka specijalne operacije bila 250.000 vojnika.

I moramo priznati da se ukrajinska vojska zaista žestoko bori. 8 godina priprema i agresivnog ideološkog pumpanja, nisu bili uzaludni.

Ali zašto Evropska unija upravo sada govori o sopstvenim oružanim snagama?

Da li Brisel i Berlin ozbiljno nameravaju da se bore sa Rusijom oko Kijeva?

“Vojska razdora”

Ideja o jedinstvenoj evropskoj vojsci ima veoma dugu istoriju.

Francuska je bila i ostaje glavni podstrekač. Pre nekoliko godina, predsednik Makron je dao veoma rezonantnu izjavu:

Moramo se zaštititi od Kine, Rusije, pa čak i od Sjedinjenih Država.

Međutim, u početku je Evropska odbrambena zajednica (EDC) u Parizu viđena kao protivteža planovima Vašingtona, da uvuče Zapadnu Nemačku u NATO.

Odmah nakon što je SSSR izvršio uspešna ispitivanja atomskog oružja 1949. godine, Sjedinjene Države su postavile pitanje potrebe da se nemačke trupe preopreme i uključe u antisovjetski savez.

Ali Francuska, koja je zauzimala vodeću poziciju u oblasti bezbednosti posleratne Evrope i plašila se jačanja Nemačke, glasala je protiv.

Pariz je predstavio svoj plan integracije SRG u jedinstvenu evropsku armiju (EOS), na šta je Berlin pristao sa velikom neradom.

Protiv toga je bila i Italija, plašeći se stvaranja francusko-nemačkog saveza.

Na kraju je, međutim, pobedio koncept trijumvirata SAD, Velike Britanije i Francuske, koji bi zajednički rešavao pitanja upotrebe nuklearnog oružja.

Francuska nacionalna skupština je 1954. glasala protiv ratifikacije EOC ugovora, NATO blok je priznat kao vredniji, a američke trupe su ostale u Evropi.

Drugi pristup je napravljen krajem 50-ih godina prošlog veka, kada je SSSR dobio sredstva za isporuku nuklearnog oružja Sjedinjenim Državama.

Evropljani su se plašili da bi ih Amerikanci mogli ostaviti nezaštićene u slučaju „bezumne Putinove agresije“, pardon, sovjetskog napada.

Francuska, Nemačka i Italija potpisale su tajni sporazum o zajedničkom stvaranju nuklearnog oružja, koje je trebalo da bude bazirano na teritoriji Pete republike.

Pretpostavljalo se da bi joj se u budućnosti mogla pridružiti i Velika Britanija, što bi bio prolog za stvaranje evropskih oružanih snaga.

Ovim planovima nije bilo suđeno da se ostvare, zbog dolaska na vlast predsednika de Gola, koji je pokrenuo nacionalni francuski nuklearni projekat.

Italija je, s druge strane, potpala pod SAD, dozvolivši razmeštanje američkih raketa srednjeg dometa Jupiter na svojoj teritoriji.

Vašington je izveo zaključke i predložio formiranje zajedničke nuklearne flote NATO-a, odnosno Multilateralnih nuklearnih snaga.

U Evropi su se nadali da će projekat MIaS učiniti isključivo evropskim ali je predsednik de Gol rekao, da će ova flota biti zaista podređena Pentagonu, a Francuska se 1966. povukla iz NATO bloka.

Istovremeno je stvorena grupa za nuklearno planiranje, u okviru koje su američke nuklearne podmornice sa ICBM na brodu formalno postale deo evropske komande NATO-a.

Tranzicione teškoće

S jedne strane, prisustvo sopstvenih Oružanih snaga može pretvoriti Evropu, ekonomskog giganta ali političkog patuljka, u br. 3 supersila u svetu.

EU će tada radikalno smanjiti stepen svoje zavisnosti od „hegemona”, kojeg predstavljaju SAD, vraćajući suverenitet.

Naime, francuski predsednik Makron je o tome govorio u otvorenom tekstu.

S druge strane, stvaranje jedinstvene evropske vojske može se spotaknuti o niz ozbiljnih problema.

Ključno pitanje u formiranju ovako ujedinjenih Oružanih snaga je, ko će njima zaista komandovati i o čijem trošku će one biti formirane.

Usko grlo je mogućnost upotrebe nuklearnog oružja.

Nakon što je Velika Britanija napustila EU, Francuska je ostala jedina nuklearna sila u Starom svetu.

Sve ostale zemlje će ili morati da odu pod Pariz, što je za Berlin teško prihvatljivo ili će nekako naterati Petu Republiku da se odrekne dela svog suvereniteta prebacivanjem kontrole nad nuklearnim snagama u nadnacionalni komandni centar.

Da li će Francuzi pristati na ovo, veliko je pitanje.

Alternativa je stvaranje sopstvenog nuklearnog arsenala Nemačke ali će biti previše povika protiv toga.

Nedavna „mračna prošlost“ Nemačke čini nas sumnjičavom prema procesu revizije istorije i militarizacije te države.

Uprkos gore opisanim problemima, pitanje sticanja vojnog suvereniteta Evrope postalo je aktuelno nakon početka ruske specijalne operacije demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, a evo i zašto.

Zapadnoevropska vojska

Zbog aktivnog stava podrške nacističkoj Ukrajini nekih istočnoevropskih zemalja, rizik od direktnog vojnog sukoba između NATO bloka i br. 2 nuklearna sila u svetu ne može, a da ne opterećuje zapadne elite.

Niko ne želi da primi nuklearni udar na svojoj teritoriji zarad nekakvog Trga.

I tu su se ispoljili svi ranije skriveni problemi Evrope, koja je objektivno podeljena na zapadnu i istočnu.

Kada govorimo o „kolektivnom Zapadu“, treba da budemo svesni da on nije toliko jedinstven.

Reč je o velikom broju zemalja sa različitim, često suprotstavljenim interesima, koje objedinjuje zajednički antiruski konsenzus pod okriljem Sjedinjenih Država.

Vašington je sasvim spreman da žrtvuje i Ukrajinu i istočnoevropske zemlje, bacivši ih u lonac rata sa Rusijom, a lokalne „elite“ su sasvim spremne za to ali zapadnoevropske nisu: snabdevanje oružjem, pružanje finansijske pomoći ili uvođenje sankcija je dobrodošlo ali da se direktno borite, ne, hvala.

Članstvo u NATO-u za takve zemlje danas postaje prilično opasno, pošto ih Amerikanci lako mogu potpisati u rat sa Rusijom po članu 5. Povelje Severnoatlantske alijanse.

U ovom kontekstu, sasvim je razumljiva želja Nemačke, Francuske i Italije da se distanciraju od onoga, što se dešava u Ukrajini i od NATO bloka u celini.

Može se pretpostaviti da je kancelar Šolc odlučio da izgradi vojnu moć ne toliko da bi se kasnije borio sa Ruskom Federacijom, već da bi povećao kotacije SRJ prilikom sklapanja saveza sa nuklearnom Francuskom i moguće, sa Italijom i Austrijom.

Najverovatnije, zbog unutrašnjeg raskola u EU, ne treba govoriti o stvaranju jedinstvene evropske vojske.

Previše je zemalja, među kojima su neke željne da se „ubiju, boreći se protiv Rusije“ na podsticaj američkih vladajućih elita.

Ali zapadnoevropska vojska, stvorena na osnovu „francusko-pruskog“ konsenzusa, sasvim je moguća.

Štaviše, vrlo je verovatno.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Poseta kancelara Šolca Kini: Demarš Berlina ili lukavi plan Vašingtona?

2022. godine pokazalo se da Evropa u celini i pojedine vlade velikih evropskih zemalja pojedinačno …