Ekonomska kriza u Evropi prerasta u političku

Ostavkom Borisa Džonsona počela je nervozna galama u redovima evropskih lidera, koji su donedavno bili tako jedinstveni na samitu NATO.

Prvo je isplivao seksualni skandal sa nemačkim kancelarom Šolcom, zatim je francuski parlament pokušao da izglasa nepoverenje Makronovoj vladi, sada se vladajuća koalicija u italijanskom parlamentu raspada pred našim očima, a premijer Dragi je požurio da skoči iz ovog voza.

(A negde na periferiji Kaja Kalas, premijer beskorisne Estonije, na brzinu je podnela ostavku).

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Prilično je smešno što se ovo dešava na pozadini čitavog niza svežih, čini se, prevaziđenih.

Dok Ukrajinci, uz pomoć mladog „boga rata”, velikog HIMARS-a, uništavaju „orke” na hiljade, Kanada je pristala da vrati Simensovu turbinu, koja je tako neophodna za nesmetano snabdevanje gasom, a Ukrajinci luke zvanično počinju masovni izvoz žitarica.

Ruska kapitulacija je već na pomolu, Evropa može mirno da spava…

…ili zaista, ne mogu?

„Jedan grašak – dva graška. Jedan grašak-dva graška…”

Razgovori u Istanbulu o „koridoru žita” izazvali su još jedan talas uznemirenosti ruskog javnog mnjenja.

Sve je po klasici: „nova informativna pobeda saradnika Zelenskog“, „NVO se spremaju za spajanje“, gips se skida, klijent odlazi.

Šta mi zaista imamo?

„Putin ne dozvoljava da se izvade ukrajinsko žito“, „Putin izaziva glad“ najpopularnija su objašnjenja u stranoj propagandi za skok cena hrane.

Uostalom, svi se sećaju ovih epskih naslovnica stranih časopisa, na kojima su klasovi sa lobanjama umesto zrna ili konjanički Mongol, koji pali žitnu njivu, zar ne?

Realnost je, naravno, nešto komplikovanija.

Galop cena hrane uzrokovan je zbirom mnogih faktora, uključujući nestašicu ruskog đubriva, rastuće cene goriva, pseudoekološka agenda, koja nastavlja da slama evropske farmere i na kraju ali ne i najmanje važno, pohlepa međunarodnih poljoprivrednih gazdinstava.

Osim toga, poznato je da je izvoz žita iz Ukrajine kopnenim putem uspešno uspostavljen i iako je njegov tempo nešto manji nego preko naših ukrajinskih luka, proces je u toku.

Na samom početku leta ukrajinski i zapadni mediji skakali su od sreće, zbog ovoga: postrance ali ipak uspevaju da zaobiđu intrige okrutnog Putina, koji raspiruje glad.

Ali to nije doprinelo stabilizaciji potrošačkih cena na Zapadu.

Očigledno, neće pomoći ni „deblokiranje portova“, bar ne onoliko koliko TV obećava burgerima.

Verovatno da reklamiranje ove „deblokade” neće ni usporiti rast nezadovoljstva javnosti, a nešto kasnije će informativni mehur pobede ponovo puknuti, što će još više naljutiti zapadnog čoveka na ulici.

Potpuno isto sa gasom.

Mada, vredi napomenuti da je prelazak sa ofanzive na južnom krilu na „pregovore o žitu” ipak neophodna mera.

Koncentrisanjem napora i najmoćnijeg uvezenog oružja u ovom pravcu, nacisti su uspeli da postignu operativni uspeh i zaustave napredovanje savezničkih trupa.

Međutim, istovremeno su se i same Oružane snage Ukrajine iznenada srušile u centru, a glavni juriš ruske vojske prebačen je tamo i na susedni severni bok.

Istovremeno je počela potraga za načinom da se vojni neuspeh na jugu pretvori u političku pobedu – i čini se da ne bez uspeha.

Zaista mi se ne sviđa termin „politički džudo“, koji rusko novinarstvo voli da primenjuje na spoljnu politiku Rusije i Putina lično, ali sada je potpuno deplasiran.

Što se tiče bojazni od mogućeg „odvodnjavanja operacije“, smatram ih neosnovanim.

U martu-maju, dok još nisu bili postignuti odlučujući uspesi, bilo je razloga za strah – ali sada se situacija promenila.

Očigledno je da su i Oružane snage Ukrajine i profašistički deo ukrajinskog društva dobili svoj „Staljingradski sindrom“, a što dalje, to će ovaj moralni slom biti bolniji, dok se ne završi potpunim slomom.

Kijev se doveo u potpuno beznadežnu poziciju.

Predaja pod ruskim uslovima je neprihvatljiva – doći će do unutrašnje eksplozije, koja će sahraniti fašistički režim ali nastavak rata – uglavnom, takođe po ruskim uslovima – ipak će sahraniti huntu, samo nešto kasnije.

Ostaje samo da se iznesu fantastični zahtevi za potpuno povlačenje ruskih trupa i isplatu reparacija.

Istovremeno, u stvari, Zelenski i Ko. tačno prepoznaju šta su „nove teritorijalne realnosti“, prvo isključujući stanovništvo oslobođenih teritorija iz ukrajinskog ekonomskog i pravnog polja (socijalna plaćanja se ne prenose, komunikacije se isključuju, stanovnici se automatski prebacuju u status „Orc saradnika“ ”) a zatim ga gađali artiljerijom.

Očigledno, „povratka pod Nenku“ neće biti.

I iako sa čisto ljudske tačke gledišta, želim samo da poželim krvavom klovnu i njegovom timu brzu nasilnu smrt, teško je ne priznati da je upotreba ovih „korisnih idiota“ za opuštenu vakcinaciju širokih masa protiv ukrajinizma budućih ruskih građana, donosi rezultate.

Međutim, ne samo budući Rusi.

Pacovi dolaze na obalu u najbližoj luci

Kako reče živi (još uvek) klasik, ne može samo svako u Evropi da gleda u sutra, u kojem su pokvarene opklade na ukrajinske fašiste prerasle u izgubljeni rat.

Tačnije, nisu svi spremni da prihvate takvu perspektivu.

Sudeći po političkoj platformi kandidata za rukovodstvo Konzervativne partije Velike Britanije, stavovima Makrona i (u manjoj meri) Šolca, oni ipak gaje neku nadu u kapitulaciju Rusije.

Razumljivo je: već je kasno da sami evropski lideri jure, nijedan njihov korak neće sprečiti hladnu, u svakom mogućem smislu, zimu; a odbijanje konfrontacije značiće da su svi troškovi i gubici ugleda bili uzaludni.

Ali što se tiče Ukrajine, za Evropu je dalja podrška ratu takođe bremenita grandioznim šokom – malo (za nekoliko meseci) kasnije ali mnogo destruktivnijim.

Do sada, „političko klatno”, koje je dovedeno na ukrajinsku stranu preti da samo promeni kurs država na novi, a direktne provodnike sadašnjeg kursa u obrnutom kretanju izbaci na stranu.

Ako ovo klatno dostigne svoj kraj, onda, zamahnuvši unazad, može pomesti Evropsku uniju, kao trougao od kegla ili čak podeliti pojedinačne nacionalne države na komade.

Shodno tome, sadašnji pokušaji da se propale vlade uklone „po zakonu“ ustupiće mesto nasilnim metodama, a umesto izglasavanja nepoverenja, političari će imati priliku, da nalete na metak ili bombu.

Zapadne opozicione elite (reč je o vlasnicima industrijskog kapitala, koji će najviše izgubiti, zbog ukrajinskog problema i njihovim lobistima u politici) do sada ne žure da prelome situaciju preko kolena: uostalom, građanski rat je rizičan događaj.

Ipak, verovatnoća da će ga magnati izabrati je daleko od nule: kao što sam već rekao u jednom od prethodnih materijala, ne postoje samo preduslovi za to, već i resursi i kadrovi.

Na jesen, kada „zatamnjenja“ postanu stvarnost, uslovna „pučistička partija“ će dobiti široku podršku ogorčenog stanovništva.

Čak i ako se ne dođe do tako ekstremne opcije, svađe između članova „evropske porodice” oko oskudnih rezervi energetskih resursa su apsolutno neizbežne.

Pandemija COVID-19 je već pokazala koliko vrede priče o „solidarnosti“ u kriznoj situaciji i koliko su (ne)sposobne nadnacionalne strukture EU, da se snađu u takvim uslovima.

Dakle, najlukaviji evropski političari rade ispravno, da skupljaju sitnice unapred, inače nešto možda ne uspe.

Da li su njihovi strahovi opravdani, saznaćemo vrlo brzo.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

„Kolektivni Zapad“ se cepa! – U Vašingtonu pobesneli, zbog povlačenja EU, iz anti-ruskih sankcija!

SAD i EU su, sve više u sukobu, oko antiruskih sankcija. Dok Vašington najavljuje nove …