Borba Info Vesti
Nekada davno, Mesec su potresale neprekidne vulkanske erupcije.
Moćni tokovi vrele magme zahvatali su planine i ravnice. Prema novoj naučnoj studiji, orbita našeg satelita bila je takva da se pretvorio u džinovsko vatreno čudovište, koje je ključalo od lave…
Naučnici kažu da je, po obimu vulkanizma, drevni Mesec mogao dati prednost Iju, satelitu Jupitera i apsolutnom šampionu erupcija u Sunčevom sistemu.
U mašini za mlevenje mesa pod dejstvom gravitacije
Ali istorija Meseca počela je još ranije, u samom zoru Sunčevog sistema.
Tada se veoma mlada Zemlja sudarila sa protoplanetom, koja je bila slične veličine kao savremeni Mars.
Tela koja su se sudarila su se pomešala, a zatim formirala u dva odvojena tela, koja su postala Zemlja i Mesec.
U početku, „slatki par“ je bio toliko blizu da su planete bukvalno visile jedna iznad druge. Ali vremenom se Mesec, hladeći se, postepeno udaljavao sve dalje i dalje od Zemlje.
Istovremeno, Sunčeva gravitacija je počela da vrši jači uticaj na Mesec. I iako je ovaj drugi bio mnogo bliži našoj planeti nego zvezdi, Sunce i Zemlja su jednakom silom vukli Mesec, ka sebi, bukvalno ga cepajući.
Mesec je u tom trenutku izgledao kao da je u zbunjenosti.
„Nije znao“ koju orbitu da izabere — Fransis Nimo, planetarni naučnik, sa Univerziteta u Kaliforniji (SAD).
Pod uticajem gravitacije, mladi Mesec se našao u mašini za mlevenje mesa kosmičkih sila.
Njegova unutrašnjost je ključala, stene su se topile, stvarajući ogroman rezervoar tečne magme koja je izbijala kroz pukotine i rasede.
Nova studija sugeriše da su tokovi lave možda promenili površinu Meseca pre oko 4,35 milijardi godina. Rastopljena magma je ispunila sve kratere koji su tada postojali, a to je promenilo ne samo starost lunarnih stena, već čak i lunarnih cirkona.
Najstariji minerali su pomogli
Određivanje tačne starosti našeg satelita pokazalo se kao izuzetno težak, zadatak.
Postoji mnogo pristupa, ali svi oni ostaju na nivou verzija i hipoteza.
Naučnici analiziraju stene donete sa Meseca, stvaraju modele rotacije planeta pre milijardi godina i proučavaju retke minerale zvane cirkoni.
Istovremeno, svaka metoda predstavlja svoja iznenađenja i izaziva žestoke debate.
Najklasičnija metoda je direktno proučavanje lunarnih stena. Zahvaljujući misiji Apolo, čovečanstvo je prvi put imalo priliku da proučava materijal dopremljen direktno sa Meseca. Ovi uzorci su omogućili naučnicima da izvuku prve zaključke o starosti našeg prirodnog satelita.
Što se tiče savremenih podataka, oni uglavnom potiču iz kineskih misija serije Čang’e.
Još jedan, važan izvor informacija su cirkoni koji se nalaze unutar lunarnih stena. Ovi tvrdi minerali su uobičajeni i na Zemlji i na Mesecu i spadaju među najstarije elemente u Sunčevom sistemu. A, ako su stene sposobne da se unište i ponovo formiraju pod uticajem ekstremnih uslova, onda su cirkoni izuzetno jaki i ostaju netaknuti čak i na temperaturi topljenja.
Po pravilu, upotreba cirkona daje mnogo tačnije datiranje ali ova metoda zahteva mnogo izuzetno složenih merenja i posebnu opremu. Stoga su cirkoni počeli da se koriste relativno nedavno, u poslednjih 20 godina.
Ako im dodamo podatke dobijene proučavanjem lunarnih stena, ispostavlja se da je približna starost Meseca 4,35 milijardi godina.
Lava bez vulkana
I ovo datiranje je jedan od najozbiljnijih problema, jer prema drugim teorijama, naš satelit bi trebalo da bude star najmanje 4,5 milijardi godina.
Zašto su onda stene na površini Meseca mnogo mlađe?
Naučnici kažu da su se, kada je satelit patio od „nadvlačenja konopca“ između Zemlje i Sunca, lunarne stene i cirkoni istopili i preuredili.
To jest, uzorci sa površine ne pokazuju vreme pojave nebeskog tela, već jedan, od najintenzivnijih perioda u njegovoj istoriji.
Nekoliko desetina miliona godina, površina Meseca je bila poprište ključajućeg vulkanizma.
Međutim, za razliku od Zemlje, na Mesecu ne biste videli grandiozne erupcije džinovskih planina. Ovde se sve dešavalo drugačije: lunarna lava je bila mnogo fluidnija nego na Zemlji.
Nije se akumulirala u visokim vulkanskim kapama, već je, poput mlaza vode, prodirala kroz pukotine u kori i tiho se prelivala po okolnom području, formirajući ogromne ravnice lave umesto planina.
U to vreme, Zemlja je bila mnogo bliže Mesecu i možda je bila dva do četiri puta veća na lunarnom nebu nego što je sada.
I svuda okolo su bili užareni tokovi lave i možda, vulkanske erupcije ovde-onde. Generalno, to je bio kratak ali veoma dramatičan događaj.
— Nimo.
Trenutno je u nauci preovlađujuće mišljenje da su, kada se Mesec, udaljio od Zemlje, plimske sile oslabile.
Unutrašnjost je prestala da se „uzdiže“, magma se učvrstila, a vulkanizam se utišao. Međutim, 2024. godine, analiza podataka sa sonde Kaguja otkrila je tragove lave koja je eruptirala pre samo 100 miliona godina. Ovo pokreće nova pitanja: da li su se vulkani na Mesecu zauvek učvrstili ili se i dalje periodično bude?
Borba.Info
